Екскурзије по централној Србији

Цвијић у манастиру Враћевшница, 1900.

У периоду од 1893. до 1896. године Јован Цвијић је претежно истраживао подручје данашње централне Србије (Параћин, Сокобању, Зајечар, Књажевац, Пожаревац, Горњак, Жагубицу, Смедерево, Раљу, Ужице, Златибор, Тару, Бајину Башту, Доњи Милановац, Брестовачку бању, Мајданпек, Неготин, Пирот, Ниш и Лесковац). Исто подручје истраживао је и од 1901. до 1905. године, а затим од 1908. до 1913. године. Првих година истраживања нарочиту пажњу обраћао је на тектонске проблеме Србије. Године 1895. истраживао је планину Миџор, о којој је написао следеће:

Ноћивши на врх Миџора, имао сам изјутра сасвим бистар и провидан ваздух, без и мало јаре или чаја, која на планинама Балканског полуострва чешће замагли и поквари поглед но у Алпима. У залеђу Витоше и око њега види се и у детаљима јасна горостасна маса Риле, по средини највиша, а одатле према оба краја постепено пада, тако да јој горња контура има у опште лучан облик. Она је још као тестера назупчена оштрим врховима, стране се беле од безбројних снежаника који се у источном крају пењу и на врхове, те ови као бели шатори изгледају.

Након 1895. године посветио се истраживању других делова Балканског полуострва. Простору данашње централне Србије вратио се од 1900. до 1905. године. Том приликом обишао је Авалу, Космај, Букуљу, Венчац, Миџор, Копаоник, Голију, Суву планину, Обреновац, Сремчицу, Крагујевац, Тополу, Чачак, Пожегу, Ужице, Љубовију.

На планинама Миџор, Голија, Копаоник и Сува планина тражио је трагове старих ледника. Глацијалне облике рељефа, циркове (места у глацијалном рељефу одакле је кретао ледник), пронашао је на Голији, на Јанковом врху 1900. године. Наредне, 1901. године, проучавао је и свој родни крај, односно подрињске и ваљевске крајеве. Том приликом, између осталог, обишао је Лозницу и околину (Брезјак, Иверак, Текериш, Лешницу, Видојевицу, Милину, Јаребице, Корениту, Троношу), затим Крупањ, Костајник, Завлаку, Осечину, Пецку и Шабац. Приликом боравка у Лозници, одлучио је да пређе и у Босну, са циљем да истражи геолошки састав Мајевице. Том приликом обишао је Доњу Тузлу, Кладањ, Озрен, Сарајево, а након обиласка ових места истраживао је геолошки састав и површи Романије. Са Романије је кренуо према Соколцу и Власеници. Стигавши у Папраћу проучавао је њену пећину и јака врела (изворе). Одатле се вратио у Љубовију преко Зворника. Цвијићеви сапутници на овој научној екскурзији били су Пера Марковић, професор новосадске гимназије и један апсолвент загребачког универзитета, родом из Далмације.

Цвијић је од 1908. године систематски проучавао површи, језерске терасе и друге морфолошке елементе динарског система. Од тада је сваке године, једном или два пута годишње, путовао по подрињском, ваљевском, ужичком и чачанском округу.

Детаљним испитивањем утврдио је да се као саставни део рељефа између развођа Дунава и Јадранског мора налазе степеничасто поређане површи, које су према начину постанка језерског порекла. Приликом својих истраживања, Цвијић је ове површи поделио у две групе. Прва група обухвата ниже површи, до 850 m надморске висине, које се простиру од Београда до Златибора, док друга група обухвата више површи, до 2.000 m надморске висине, које допиру до самог дунавско-јадранског развођа. О овом сегменту истраживања написао је рад 1909. године – Језерска пластика Шумадије. Овај рад није био преведен ни на један од светских језика, те је Цвијић сматрао да је то био разлог због којег је рад остао скоро непознат.

  • Белешке Јована Цвијића, Музеј града Београда, ЈЦ 265 57
  • Цвијић у манастиру Враћевшница, 1900, фотографија, Музеј града Београда, ЈЦ 103
  • Белешке Јована Цвијића, Музеј града Београда, ЈЦ 269 б
  • Белешке Јована Цвијића, Музеј града Београда, ЈЦ 273 4
  • Белешке Јована Цвијића, Музеј града Београда, ЈЦ 274 40
  • Белешке Јована Цвијића, Музеј града Београда, ЈЦ 274 50
  • Белешке Јована Цвијића, Музеј града Београда, ЈЦ 274 93