Цвијићев хуманитарни рад у току Првог светског рата

Крајем новембра 1915. године Јован Цвијић са супругом Љубицом одлази у Нешател, мало место у Швајцарској, где се бавио научним радом и организовањем помоћи српским ученицима и студентима које је рат затекао у Швајцарској.

Током боравка у Нешателу непрекидно је добијао писма од српског становништва који су у Швајцарску дошли пре и током Великог рата. Српски ђаци који су на школовању у Швајцарској су у писмима изражавали радост што је Цвијић допутовао и уједно су га молили за моралну помоћ. Цвијић је био дирнут њиховом невољом и желео је да им помогне, али како је број ђака био знатан није имао начина. За помоћ се обратио енглеским пријатељима Ситону-Вотсону и сер Артуру Евансу, који су у исти мах изашли у сусрет. У телеграму који су Цвијићу послали, Ситон-Вотсон је навео да ће банка у Берну положити 1.000 фунти стерлинга у Bank Kantonal de Nesateloaz на Цвијићев текући рачун. Цвијић је тај новац слао преко управа школа и универзитета ђацима и студената у виду стипендија. Укупан број ђака и студената по Цвијићевом извештају који је доставио Министарству просвете износио је између 30 и 80. Стипендија је износила од 50 до 120 франака месечно. Највећи број студената је био у Женеви и Лозани, затим у Цириху, Берну и Нешателу. У Архиву Српске академије наука и уметности сачуван је списак ученика који су примали стипендију за 1916. годину. Стипендију је добило у месецу марту и априлу 1916. године: 11 ученика у Женеви (Бранко Димић, Михаило Стојановић, Добрила Петровић, Лепосава Ђорђевић, Милица Мићић, Љубица Митровић, Даринка Петровић, Лена Јовићевић, Милица Мирковић, Марија Тодоровић, Милорад Лалатовић), 5 ученика у Лозани, 4 ученика у Нешателу и 1 ученик у Берну. У месецу мају и јуну стипендирано је: 17 ученика у Женеви (Михаило Стојановић, Љубица Митић, Даринка Петровић, Лепосава Ђорђевић, Милица Митровић, Бранко Димић, Добрила Петровић, Лена Јовићевић, Емилија Лукић, Риста Протић, Славко Мијатовић, Милица Мирковић, Мухамед Хаџић, Спасоје Веснић, Љубица Магазиновић, Јосиф Симоновић Цокић), 6 ученика у Лозани, 1 ученик у Базелу, 6 ученика у Нешателу, 7 ученика у Цириху, 7 ученика у Берну и 1 ученик у Сент Галену. За јул и август стипендију је добило: 7 ученика у Лозани, 19 ученика у Женеви, 6 ученика у Нешателу, 2 ученика у Базелу, 7 ученика у Цириху, 6 ученика у Берну, 1 ученик у Винтертуру и 1 ученик у Сент Галену. У септембру и октобру 1916. године стипендирано је: 26 ученика у Женеви, 1 ученик у Сент Галену, 8 ученика у Нешателу, 7 ученика у Цириху, 6 ученика у Лозани, 2 ученика у Базелу, 5 ученика у Берну и 1 ученик у Винтертуру. За новембар и децембар 1916. године стипендирано је: 28 ученика у Женеви, 4 ученика у Цириху и 1 ученик у Базелу. Школовање ових српских ђака у Швајцарској је омогућено до краја рата, јер су овој новчаној пошиљци следовале и многе друге. Целокупан тај рад је Љубица узела на себе, како би помогла да се Цвијић посвети свом научном раду. Љубица Цвијић је поводом помоћи Српског потпорног фонда у свом Дневнику написала: За нас је та вест, у оно трагично доба наше отаџбине, био један дан истинске радости. Поред много племенитих услуга које је Српски потпорни фонд чинио на све стране нашем намученом народу, ово је једна можда најплеменитија. Цвијић је о стипендирању српских ученика и студената редовно извештавао српску Владу. Поред тога у извештају је навео и једну забрињавајућу чињеницу – да српска деца заборављају српски језик. Како би предупредио своја страховања да ће српска деца заборавити свој језик, историју и културу, а самим тим и везе са својом земљом матицом, ангажовао је једног свог стипендисту и једног школског инспектора да сваке суботе српску децу подучавају српском језику, историји и култури.

Још једна у низу хуманитарних акција је била сарадња са Комитетом за српску ратну сирочад, који је основан у Нешателу и другим местима. Јединствен племенити пример у Комитету показала јегоспођа Комб из Женеве, која је са својом мајком отишла у Солун, прикупила српску децу и довела их у Нешател и Лозану. Преко Међународног Црвеног крста Цвијић је успео да успостави везе са Србијом ина тај начин је успео да повеже поједина избегла лица, која су боравила у Швајцарској, са њиховим  породицама у Србији.

Нешателско Географско друштво је упутило позив Цвијићу да 1. новембра 1916. године одржи предавање о Балканском полуострву на годишњој скупштини Друштва. Предавање под називом Principaux caracters morphologiques de la Peninsule Balkaniqueса објашњењем на карти одржано је у Великој сали Универзитета у Нешателу. Предавању су присуствовали професори, студенти и заинтересовани грађани. У уводној речи Цвијић је присутнима упутио изразе захвалности и задовољства што је изабрао ово гостољубиво место чији је Универзитет центар интелектуалног живота. Свој говор је наставио следећим речима: Био сам срећан што сам наишао на срдачну предусретљивост како на Универзитету тако и у Географском друштву. Библиотеке су ми биле увек на расположењу. Могао сам материјал употребити према времену и приликама како сам хтео… Уједно се захвалио и на пријему српских избеглица, оснивању Комитета за помоћ српских сирочади, и посебно је истакао захвалност породицама које су примиле српску децу. Дневни нешателски лист Fenille d’Auis de Neuchatelје објавио цео Цвијићев говор 3. новембра 1916. године.

Поред наведених активности, Цвијић је за време боравка у Нешателу припремао и научна обавештења о јужнословенским циљевима, обједињујући их у јединствену публикацију Questionsbalkaniques, која је издата у Нешателу.