Цвијићеви ученици

cvijicevi_ucenici

Цвијићева географија у ово доба још није имала својих нових наставника. Од почетка рада на Великој школи Цвијић је интензивно радио на стварању научних сарадника у разним областима географије и сродних наука. Ниједан професор Универзитета у Београду, осим можда Михаила Петровића, математичара, није се трудио као Цвијић да прикупи око себе што више научних радника из своје области. Стално је пратио рад ђака и чим би запазио даровитијег и вреднијег, привлачио га је себи. Најпре би му постављао мање задатке, затим би га укључио у рад свога Завода и, ако би се показао добар, задржао би га поред себе и после завршетка студија или би се потрудио да добије место у Београду. Онда би даље пазио да научно ради под његовим упутством и надзором. Затим, их постављао за асистенте у свој Географски завод, а после их слао да доврше студије, већином у Беч. Један од Цвијићевих ученика Петар С. Јовановић је у чланку поводом обележавања тридесетпетогодишњег рада Јована Цвијића описао на који је начин Цвијић утицао на своје ученике: Као наставник успева да улије љубав према науци великом броју својих ученика. Први сусрет с њим оставља трајан утисак. Одмах се осети нешто заједничко између њега и науке. Озбиљан, достојанствене природе, с почетка улива респект и осваја, а доцније све више и више везује, загрева и улива поштовање, љубав и оданост. У његовим предавањима огледа се научник, који поједина научна питања ради на свој сопствени начин. У тим приликама открива пред студентима цео свој начин мишљења, цео систем разрађивања, све док не дође до решења проблема…Увек има пред очима само успех науке. Не трпи ученике за које се увери да не раде или не раде довољно. Од ученика тражи све жртве, као што их сам подноси. Оцени ли да ђак има воље за рад и марљиво ради, посвећује му своју пажњу. Али при том увек здржава такав тон из кога се осети, да још није доста, да треба још више и више радити. Организам је за то, да се на племенит начин искористи. Такве ученике узима себи и уводи их у храм науке. Међу Цвијићевић ђацима велики је број научних радника, који су сарађивали на научним публикацијама, које је Цвијић основао и одржавао као што су Насеља и порекло становништва, Преглед географске литературе о Балканском полуострву и Гласник Географског друштва.

Од студената и асистената захтевао је усредсређеност на посао, нарочито током научних екскурзија. Ево једне појединости из Цвијићевих екскурзија са студентима и асистентима: Једном је Цвијић водио студенте на Копаоник. И док се он на планину попео, јашући на брдском коњићу, дотле су студенти на њу изашли пешице. Кад су се сви искупили, Цвијић је одмах почео да објашњава постанак високих површи и повлачења Панонског мора. Студенти преморени од вишечасовног пешачења уз планину, поседали су по трави, а неки и полегали. Двојица од њих су се усудила да полугласно коментаришу професорово излагање: Видиш ли ти Перо, те површи?, запита један од њих. Не, ја богами, одговори Црногорац, иначе честит човек и касније изврстан професор, Перо Шобајић. Цвијић паде у ватру, окрену се нагло младом доценту Јевту Дедијеру и оштро заповеди: Јевто, врати одмах ову групу лењиваца у Београд! Није било друге: Дедијер их је повео до најближе железничке станице, укрцао у воз за Београд и одмах се придружио Цвијићу у теренским истраживањима Копаоника. Како су се студенти провели касније, по повратку професора у Београд, то су само они знали.

Најуспешнији Цвијићеви ученици били су: Јован Ердељановић, етнолог, Павле Вујевић, географ и климатолог, Јевто Дедијер, антропогеограф, Боривоје Ж. Милојевић, геоморфолог и регионални географ, Петар С. Јовановић, геоморфолог, Војислав Радовановић, антропогеограф.

Јован Ердељановић: етнолог и професор Универзитета. Родио се у Панчеву. У Српској краљевској академији радио је на скупљању етнолошке грађе и на уређењу Етнолошког зборника и архива. Студирао је у Бечу, Берлину, Лајпцигу и Прагу, где је докторирао са радом Кучи, племе у Црној Гори. Био је један од најбољих Цвијићевих сарадника у његовој антропогеографској школи. Написао је дела Доње Драгачево, Кучи, Братоножићи, Постанак племена Пипера, Етничко сродство Бокеља и Црногораца. Постао је редовни члан Српске краљевске академије 7. Марта 1934. Године са приступном беседом Старина и значај племенских предања у Срба.

Павле Вујевић: географ, професор климатологија и метеорлогије на Филозофском, односно, Природно-математичком факултету, управник метеоролошке осерваторије у Београду, родио се у Руми. По доласку у Београд, 1907. Године постаје сарадник Јована Цвијића. Истраживао је биоклиматске елементе Копаоника, Петроварадина и Новог Сада. Био је управник Географског института САНУ и редовни члан ове институције.

Јевто Дедијер: рођен у Чепелици, код Билеће. Цвијић га је запазио кад је као дванаестогодишњи дечак истраживао Херцеговину. Цвијић га је подучио вештом проматрању појава на терену. Завршио је географију и историју на Филозофском факултету у Београду, а затим наставља студије у Бечу код Албрехта Пенка. Докторирао је 1908. Године на тему Сточарска кретања у херцеговини – антропогеографска студија. Био је запослен у Земаљском музеју у Сарајеву. Сарађивао је са познатим геологом Фридрихом Кацером и етнографом Карлом Пачом. Дедијер је са Васиљем Грђићем био покретач и први уредник часописа Преглед. Са Светозаромо Ћоровићем уређивао је часопис Српска ријеч. Учесник је анексионе кризе, балканских ратова и Првог светског рата. Са Боривојем Милојевићем и Павлом Вујевићем прешао је Албанију са српском војском.

Боривоје Ж. Милојевић: родио се у селу Царина код Пецке. Студије је завршио 1908. Године у Београду, а затим се усавршавао у Немачкој и Швајцарској. Написао је неколико радова из антропогеографије и геоморфологије. Књиге Динарско приморје и острва, Високе планине у нашој Краљевини, Лесне заравни и пешчаре у Војводини, Општа регионална географија, Главне долине у Југославији, Дурмитор – регионална географска испитивања, Бока которска, Наши предели, Рађевина и Јадар и данас су значајна литература. Присуствовао је оснивању Српског географског друштва. Уредио је 28 свезака Гласника и 38 књига Посебних издања. Основао је часопис Земља и људи. Био је предавач ненадмашног стила и члан Српске академије науке и уметности.

Петар С. Јовановић: родио се у село Добрачи у Гружи. Географију је студирао у Београду, Риму, Фиренци и Паризу. Доторску дисертацију одбранио је 1922. Године у Београду, где је активно сарађивао са Јованом Цвијићем. Године 1932. Постао је редовни професор Филозофског факултета у Скопљу, али 1941. Прелази у Београд. Предавао је геоморфологију. Из тог домена је објавио више радова, али се бавио и насељима и становништвом. Најпознатија дела су му Уздужни речни профил на примерима Вардара, Мораве и Тимока, Осврт на Цвијићево схватање о абразином карактеру рељефа по ободу Панонског басена, Загаћени карст, Рељеф Скопске котлине, Геоморфологија Сокобањске котлине и уџебник Геоморфологија. Био је управник Географског института САНУ и редовни члан ове институције од 1948.

Војислав Радовановић: родио се у Павлици, недалеко од Рашке. Географију је студирао у Београду код Јована Цвијића, са којим је касније успешно сарађивао. Службовао је у Скопљу, Загребу и Београду. Вишеструко је допринео развоју антропогеографије, али се бавио и физичком географијом, етнологијом и географијом насеља. Докторску дисертацију Тиквеш и Рајец објавио је 1924. У Београду. Био је директор Етнографског института САНУ и члан ове институције.