Докторске студије у Бечу и докторска дисертација Карст

Убрзо по завршетку Велике школе у Београду 1888. године, Јован Цвијић је постао предавач у Другој београдској гимназији. Те школске године упутио је молбу за стипендију за докторске студије географије Министарству просвете. Намера му је била да се усавршава на Универзитету у Бечу, једном од водећих универзитета у Европи. Министарство просвете му је одобрило годишњу стипендију у износу од 2.500 динара за студије у Бечу. Поред стипендије, поменуто Министарство финансирало је и трошкове школарине, испитне таксе и научне екскурзије.

Предавања на овом универзитету Јован је почео да слуша у јесен 1889. године. Похађао је наставу из следећих предмета: општа географија, математичка географија, хидрографија и геоморфологија код професора Албрехта Пенка; геотектоника и геологија код Едуарда Зиса; метеорологија код Јулијуса Хана; историјска географија и антропогеографија код Вилхелма Томашека.

Међу сачуваним документима Јована Цвијића, којa се данас налазе у Архиву Српске академије наука и уметности и Музеја града Београда, сачуване су и 42 бележнице, у којима се налазе и белешке са предавања на докторским студијама у Бечу.

 Из њих можемо да сазнамо да је Цвијић из геологије учио о регионалној геологији света, и то о Индијском полуострву, Африци, Аустралији, Новом Зеланду, Јужној Америци и Арктику. Затим, једна од наставних јединица у оквиру предмета геологија била је израчунавања средње брзине воде помоћу изотахија (кривих које спајају места са једнаком брзином воде). Наставни предмет метеорологија обухватао је наставне јединице о климатским елементима (температура ваздуха, ваздушни притисак, циркулација ваздуха, падавине) и њиховим карактеристикама.

 Главни професор у Бечу био му је Албрехт Пенк, истакнути географ и посебно уважени геолог. Професор Пенк живео је и радио у Бечу од 1885. до 1906, а затим у Берлину од 1906. до 1927. године. За време студија Цвијић је посећивао његова предавања, као и његове семинарске часове. Поред предавања и семинара, одлазио је са професором Пенком и на обавезне екскурзије.

Са професором Албрехтом Пенком одржавао је искрено поштовање и трајно пријатељство и након одбране докторске дисертације. С друге стране, професор Пенк је у свакој прилици одавао признања своме ученику, упркос политичким токовима који су раздвајали Немачку и Србију. О њиховом пријатељству сведочи преписка која се налази у Архиву Српске академије наука и уметности.

Драги Цвијићи,

 Писао сам Вам већ да сам са радошћу добио Гласник. После тога одједном је много посла уследило. Радије нећу доћи на студије, само да завршим рад на осцилицији коре у Алпима. Данас Вам пишем, у суштини, да Вам кажем, да на мој захтев, 22. Резервни корпус тражи Ваш рукопис.. Нажалост, превише су сујетни. Али додају, да ако бисте послали прецизне информације о садржају изгубљених карата, моћи ће да траже, што сад није могуће, јер нису прецизно одређене. Председник Државног архива ми је истакао, да искористим ову прилику, да напоменем, да постоји аустријски архив у Бечу, у којем се налази материјал за Вас.

 Срдачан поздрав,

Ваш верни

 Пенк

Драги пријатељу,

 Други том твоје Морфологије је безбедно стигао у 2 примерка. Много ти хвала, што си ми послао рад, али могу само да изразим поновно жаљење, што не могу да прочитам. Али ми слике дају одређен увид у оно сто смо конкретно видели. Представљање подземног краса за неке људе је тешко. За Французе Алб је сасвим близи Регенсбурга, где се могу видети наслаге од песка испод нивоа мора.

Чуо сам много пута да ниси сасвим безбедан. Видео сам да су у Београду заиста патње.

Дуги примерак, који си ми послао, представићу на Академији за Нову годину. Нажалост, не могу то учинити, брже, због упале знојних жлезда, које бих волео да се заврши до средине новембра. На Божић нећемо путовати у Праг, као и обично, због тога што Илсе доводи свог другог дечака да овде проведу празнике са нама.

Са радошћу ћу увек памтити своју посету Београду, када сам видео тебе. Лонац који ми је дао твој помоћник Јовановић стоји у мојој дневној соби и увек ме подсећа на посете. Од тада је мој помоћник Луис предузео истраживања на Пиринејима, у близини глечера.

Честитамо вам новогодишње празнике, ја, моја супруга и кћерка.

 У правој побожности,

 Ваш Пенк

Током студија у Бечу учествовао је на више екскурзија које су биле пресудне за његово схватање карста (терен у чијем геолошком саставу се налази кречњак и сличне стене, као што су лапоровити кречњаци, доломити, конгломерати са кречњачким валуцима и цемент, а у чијем хемијском саставу преовлађује калцијум-карбонат). Своје утиске о карсту забележио је и у аутобиографији:

Не могу рећи да сам из Београда пошао за Беч с намером да Карст узмем као предмет своје тезе. Али пошто сам од карста прилично у Србији био видео, почевши од свога места рођења, затим у селу Коренити, по Јадру уопште, затим по Источној Србији, на првом месту на Кучају, врло је могућно да је то несвесно у мени било. После, кад сам дошао у Беч, нисам могао много од Карста видети, нешто мало на Дахштајну у једној екскурзији са г. Пенком, где смо проучавали ледник Еисфелд.

Докторска дисертација

Пресудна екскурзија која је утицала на Цвијића и његово формирање научне теорије о карсту је екскурзија коју је извео у пролеће, у време распуста, током Васкршњих празника 1891. године. Кренуо је сам из Беча за Трст, где је обишао Тршћански карст и Шкоцијанску пећину. Ту је упознао локалне испитиваче карста, који су му поклонили дневник са скицама истражених пећина. Оне су му веома користиле приликом писања о класификацији вртача.

 Након Тршћанског карста, обишао је знатан део Истре, од Пазина преко Жмиње на Раши до Лабина и Пломског залива са Чепићким језером. Из Истре је кренуо у Дубровник и обишао Конавле и нетипичне крашке јазове (прелазе). Затим је преко Суторине стигао у Херцег Нови, па преко Котора на Цетиње. У Цетињу је упознао извесног Равинског, којег, како је написао у својим белешкама, није сретао у Црној Гори током каснијих истраживања. Са Равинским је обишао Катунску нахију.

Потом одлази у Никшић, где је са својим рођаком Бекицом Шобајићем обишао Сливно и посетио Острог. Из Никшића је отишао у Гацко поље. У својим белешкама записао је да је на граници имао проблема, али их није описао. При повратку посетио је Невесиње и Мостар, затим је путовао бродом од Метковића до Трста, а из Трста вратио се у Беч. Осим на Балканском полуострву, крашке облике рељефа запазио је у Дахштајну (Француска) и у Мацохи (Чешка).

Приликом израде своје докторске дисертације, Цвијић је користио податке са својих теренских истраживања, као и податке из целокупне научне литературе која је постојала у то време и која је бројала 500 јединица на свим језицима. Тезу под пуним називом Das Karstphanomen. Versuch einer morphologischen Monographie завршио је у јесен 1892. године.

Крајем те године положио је испите из географије, геологије и метеорологије код професора Албрехта Пенка, Едварда Зиса и Јулиуса Хана и историјску географију код Вилхелма Томашека. У јануару 1893. године свечано је промовисан за доктора наука на Филозофском факултету Универзитета у Бечу. Месец дана касније завршио је све обавезе око докторских студија, те се вратио у Београд.

Почетком марта добио је примерке научног часописа Geographische Abhandlungen у којем је била објављена његова докторска дисертација. Овај часопис уређивао је професор Албрехт Пенк. Примерак часописа у којем је била Цвијићева дисертација, професор Пенк је разделио како пренумерантима, тако и највиђенијим научницима тог времена.

Након одређеног времена, Цвијић је почео да добија писма подршке од светских научника. Осим писама подршке, бројни признати светски научници писали су чланке о Цвијићевој докторској дисертацији. Један од признатих научника, Луј Рован, написао је чланак у којем је истакао да Цвијићеву дисертацију карактерише јасноћа дефиниција, обиље примера, критички дух којима се примери одабирају и тумаче, финоћа географске анализе, те да све ове карактеристике дају раду нарочиту вредност.

Након бројних уверавања о важности монографије о красу од стране светских научника, Цвијић се уверио о квалитету и резултатима своје дисертације. Поводом писмених уверења значајних светских научнка о дисертацији Цвијић је написао:

Нисам био свестан велике важности који ће тај рад имати. Добио сам одштампаних само неколико егземплара а остале је г. Пенк разаслао онима којима обично шаље на дар Geographische Abhandlungen. Најпре сам видео знатан утисак који је Karstphanomen учинио по писмима која сам почео добијати. Нарочито се сећам писама од Рихтхофена и Арчибалда Гикеа, који зову то дело standardwork. Затим долазе реферати, нарочито у Annals de Geographie, талијански извор од Olinto Marinelli, чланак у Miteilungen des K.K. Geographischen Gesellschaft у Беч… Онако младом било ми је мило и подигло радну енергију кад сам видео по резултатима, да ме рачунају међу признате научнике. То се брзо појачало мојим новим радовима.

Светски научници оценили су Цвијићеву дисертацију као потпуно научно дело које не застарева из разлога што је као извор користио целокупну тадашњу литературу. Поред тога, светски научници су ценили Цвијићеву дисертацију и из разлога што је у њој написао потпуну класификацију вртача са објашњењем начина њиховог постанка, као и закључке о шкрапама, вртачама и крашким долинама (облицима крашког рељефа). Дисертација је објављена на српском језику у Београду две године касније (1895) под називом Карст. Географска монографија.