Двомесечно путовања на Проклетије

Систематско проучавање површи и друге морфолошке елементе динарског система Јован Цвијић је почео проучавати 1908. године. Због тадашњих немира на подручју Новопазарског округа (Србија) и на подручју Проклетија (планина која се простире на територији Србије, Црне Горе и Албаније), није могао вршити научна истраживања на овим просторима.

Повољне прилике за научна проматрања указале су се српском научнику тек у лето 1913. године по завршетку Првог балканског рата, а када су се српска и црногорска војска налазиле у северној Албанији. Те године, завршивши редовне обавезе на Универзитету, у јуну месецу, кренуо је са Антонијем Лазићем на научну екскурзију која је трајала два месеца.

Антоније Лазић био је Цвијићев сарадник и изврсни картографски цртач. Редовно је учествовао на Цвијићевим научним екскурзијама, најчешће цртајући карте и скице током њиховог трајања. Лазићевим радовима, који су се састојали из геолошко-геоморфолошких профила, тематских и других карти и панорамских скица илустрована су сва Цвијићева дела. Учесницима ове екскурзије потребну помоћ пружили су Цвијићеви школски другови Михаило Зотовић, тадашњи окружни начелник, и Михаило Живковић, тадашњи директор гимназије у Ужицу. Поред Цвијића и Лазића, на овој екскурзији учествовали су и угледни инострани научници, професори Карловог универзитета у Прагу, др Јиржи Данеш и др Виктор Дворски. О учешћу чешког научника Јиржи Данеша на овом путовању, Цвијић је записао следеће:

Господин Данеш је био за нашу екскурзију двострука добит. Најпре тиме што је необичном љубазношћу и веселошћу зачињавао и олакшавао наше путовање; затим што сам с њиме могао дискутовати нарочито глацијалне наласке, и на тај начин испитивати и прецизније утврдити вредност својих мњења.

Полазна тачка ове научне екскурзије било је Ужице. Кренувши из Ужица, обишли су Потпећ, Дрежничку Градину, Никојевиће, Негбину, Равни, Мучањ, Катиће, Маглич, Ивањицу, Јавор, а затим стигли у Сјеницу. Овде су им се придружили др Јиржи Данеш и Цвијићев ученик Михаило Богићевић, који је узео учешће само током научних проматрања по сјеничкој околини.

Пошто су детаљно испитали Сјеницу, Јован Цвијић се упутио са Јиржи Данешом и Антонијем Лазићем на Пештер. Научници су проматрали Бијело Поље, Рожаје, Хајлу, Беране и Андријевицу. У Андријевици научницима се придружио и др Виктор Дворски, који је дуже време успешно испитивао антропогеографске прилике у Црној Гори. Цвијић је све време писао утиске и податке са овог научног путовања. Тако је написао да је екскурзија била надахнута интересовањем за глацијалне (ледничке) феномене, нарочито од Андријевице када је постала главни предмет научног проучавања. Даље Цвијић пише да су стигавши на Проклетије били изненађени богатством глацијалних облика и седимената.

Планински венац Проклетије је био одувек природно најтеже проходан, врло кршевит, те му је стога, народ дао назив Проклетије. Научници су приликом ове екскурзије премерили Плавско језеро, прошли читаве Проклетије и њихове огранке и проучавали моренске (ледничке) наносе од Ругова до Пећи. Осим тога, Цвијић је сагледао рељеф и укупну природну структуру овог планинског система. Даље, стигли су до Дечана и попели се на Богићевицу. За овај крај Цвијић је написао да је био још несигуран, и да су морали проћи са 75 војника и једним митраљезом у пријатном друштву енергичног генерала Радомира Вешовића. Након Метохије, поново су се вратили на Проклетије, а одатле у Андријевицу, где су чешки научници наставили пут за Србију, а Цвијић је са Антонијем Лазићем и капетаном Рељићем обишао Андријевицу, Колашин и Мојковац у Црној Гори.

Кључни научни резултат до којег су научници дошли за време ове научне екскурзије био је да се од Цетиња и Тарбоша сви набори Динарских венаца савијају на североисток, те да у Проклетијама они постају гушћи и нагомилани, збијени, па из тог разлога планине на овом подручју достижу највеће висине у Динаридима. Такође, утврдили су да се на овом подручју завршава Динарски систем, јер даље ка југу не постоји орографски или геолошки наставак.