Екскурзија по Рили

ekskurzija-po-rili-jovan-cvijic

Цвијић се од 1892. до 1895. године посветио теренским истраживањима Србије и тектонским проблемима на њеном подручју. Ова истраживања су му била од велике важности за издвајање планинских ситема, великих тектонских пукотина, тектонских нестабилних простора и старих вулканских подручја. Уочивши да су тектонски односи у источној Србији комплексни и да их је немогуће проучити без истраживања на подручју Бугарске, Цвијић се упутио у ту земљу.

На овој научној екскурзији са Цвијићем је учествовао и Милован Миловановић, колега са Велике школе, а касније и управник ове установе. Њихов циљ био је истраживање планине Риле, највише планине на Балканском полуострву, и прилика у Бугарској.

У првој половини јуна 1896. године кренули су из Београда за Софију. Бугарско Министарство просвете је у жељи да помогне научницима из Србије, именовало Георгија Златарског, геолога; Велчева, професора ботанике и Димитра Илкова, професора на Војној Академији, за Цвијићеве асистенте на овој екскурзији. Професор Велчев им се придружио када су стигли у Самаков. Одатле су се упутили ка Рили.

Приликом успона на ову планину, стигли су до највишег врха – Мусале, као и на још неколико мањих врхова Риле. Када су се попели на високи гребен Пешаницу десила се незгода. Са овог гребена научници су угледали испод познато Седло језеро или Едиђан.

Уочивши да ће ово језеро бити са глациолошког гледишта најинтересантнији део Риле, Цвијић је наумио да сиђе до њега. Језеро је било знатне ширине, прекривено леденом кором на површини, са замрзнутим парчадима од стена. Добро је знао са екскурзија по Алпима да је веома опасно ићи по фирну (наталоженим слојевима снега), па је чекићем копао рупе док су остали ишли за њим. После сат времена оваквога рада учинило му се да ће до језера стићи без велике опасности, те је кренуо слободним ходом. После неколико корака, оклизнуо се и почео великом брзином котрљати док су га мања парчад стена секла по рукама. Наједанпут је упао у удубљење прекривено снегом, испод којег је текао снежанички поток и онесвестио се. После извесног времена дошао је свести, изашао из удубљења и сишао до језера где се умио. То су с великом радошћу опазили његови сапутници, али му нису могли много помоћи. Како се ноћ приближавала, Цвијић је остао ниже код језера на висини од око 2.250 m, док су његови сапутници били на 600 или 700 m више, заједно са коњима и пртљагом. Провео је целу ноћ покрај језера, без могућности да наложи ватру, јер је био у зони где нема дрвета осим клеке. Негде у зору, његови сапутници сишли су до њега и заједно су наставили да врше истраживања језера. Као последица ове незгоде Цвијићу су остали ожиљци по рукама.

Резултат ове научне екскурзије био је откриће више од сто циркова – улегнућа под највишим врховима из којих су полазили многобројни плеистоцени ледници. Открићем великог броја циркова на Рили, српски научник је закључио да ова чињеница представља први доказ о постојању леденог доба на Балканском полуострву. Сви подаци са овог путовања, којим су први пут детаљније представљени глацијални трагови на Балканском полуострву, објављени су у студији Трагови старих глечера на Рили 1897. године. Димитри Илков, Цвијићев сапутник на овом путовању, написао је рад о овом догађају, који је објављен у Зборнику. Љубица, Цвијићева супруга, уступила је научникове белешке са овог путовања дневном листу Политика. Чланак је објављен у четвртак, 20. јануара 1927. године.

  • Јован Цвијић са колегама, фотографија, Музеј града Београда, ЈЦ
  • Јован Цвијић са колегама геолозима из Бугарске, фотографија, Музеј града Београда, ЈЦ 105
  • Белешке Јована Цвијића, Музеј града Београда, ЈЦ 265 78
  • Илустрација из Цвијићеве монографије „Геоморфологија“, 1924.
  • Из штампаног материјала, Архив Српске академије наука и уметности, заоставштина Јована Цвијића, 14460, VIII Б а 15
  • Из штампаног материјала, Архив Српске академије наука и уметности, заоставштина Јована Цвијића, 14460,