Истраживања у Македонији и на Косову и Метохији

kosovo

Године 1900. Цвијић је још једном отишао у Цариград да би поново добио препоруку Велике порте. Овог пута је темељно истражио ширу околину Скопља, Скопску Црну Гору (Карадаг), Водно (Крајашак) и северну подгорину Јакупице. Након тога је отпутовао у Куманово и истражио базалтне ћувике (брежуљке) у Нагоричану. Са Цвијићем су путовали Љубо Ковачевић, професор Велике школе и његов пријатељ Мата Бошковић, који је заступао конзула у Скопљу. После ових истраживања, Цвијић је започео сам из Скопља низ најтежих тура по косовској и метохијској Старој Србији. На коњима и пешке ишли су кроз Качаничку клисуру до Качаника. Из Качаника су се упутили уз Лепенац и попели се високо према венцу Шар планине. Цвијић је проучио Косово поље и његов обод. Стигао је у простор средњовековног рудника Ново Брдо, који га је привукао па га је обишао у свим правцима. Није заборавио ни Јањево, које је такође било знаменито насеље у средњем веку, ни најзнаменитији косовски манастир Грачаницу код Приштине. Из Приштине Цвијић је продужио преко Вучитрна за Косовску Митровицу, путујући час лево, час десно од Ситнице како би обишао ободне, махом ниске планине. Након тога Цвијић се  одлучио да крене у Метохију, али је тада у Метохији и Подриму била велика узрујаност. Турска власт у Митровици била је у лошим односима са Арнаутима. Кајмакам (председник општине) у Митровици је убедљиво доказивао, да га никако не може пустити, да иде у Пећ, пошто ни његове суварије (коњаници) не смеју тамо да иду. Цвијић је кајмакаму оставио своју цариградску препоруку и почео екскурзирати по околини Митровице на Звечан, до Бањске и огранака планине Рогозне. По повратку у Митровицу, Цвијић је одлучио да, ипак, иде у Пећ и на његово убеђивање кајмакан је пристао, али под условом да то одобри и турски генерал, који је командант места. Он је Цвијићу обећао да ће  употребити и свој лични утицај на Арбанасе. Цвијић је добио пратњу за пут до Пећи. Чим су изашли из Митровице, Цвијићу су арбанашки (албански) пратиоци сугерисали да склони карте и да ништа не записује јер ће „дивљи људи“ ових крајева то рђаво схватити. Из Пећи, Цвијић је под јаком пратњом, извео екекурзије по метохијској равници до Ђаковице и Призрена. Цвијићева опажања приликом ових екскурзија су да несигурност у Метохији повећава и у многоме улива страх густа, ниска, храстова шума ситногорица, која покрива већи део земљишта и кроз коју нема пута, већ само коловоза. Поред тога, осећање несигурности појачавају куле арнаутске, махом без прозора, само с прозорима за пушке, затим наоружани Арбанаси и страх самих суварија и турских власти. Након пажљивог истраживања обављеног током овог проклетијско-метохијског путовања, Цвијић је дошао до чврстог уверења да се Динарски планински ситем не продужава преко Метохијске котлине на југу, већ да јужно од ње настаје нови, геолошки и геоморфолошки потпуно различит систем. Ове снопове плнинских венаца јужно од Метохије назвао је Шарско-пиндски систем.