Обележавање различитих годишњица Цвијићу у част

Јован Цвијић се осим научног рада, захваљујући којем је стекао велики углед међу представницима науке, у јавности истакао као велики национални радник кроз различите видове хуманитарних помоћи у току Првог светског рата, заступања националних интереса и идеје уједињења, те је стекао велики број поштовалаца у народу. Још за Цвијићева живота организовано је неколико свечаности њему у част.

Југословенска академска друштва у Бечу, словеначка Словенија, Даница, Сава; хрватска Звонимир, Јадран и српско Зора  су 26. маја 1907. године приредили у дворани Zur shonen Schaferin свечану седницу у част професора др Јована Цвијића, ректора Краљевског српског Универзитета у Београду са следећим програмом:

  • Др Нико Жупанич, Свечан говор о слављенику;
  • Иван Драгутин Стјепан Зајц, У бој! из опере Зрињски, пева заједнички хор друштава;
  • Даворин Јенко, Напред заставо славе, свира тамбурашки збор Зоре;
  • Пева Св. Писаревић, правник уз пратњу гласовира;
  • Исидор Бајић, Морнарска песма, пева збор Зора;
  • Ђорђе Стојшић, Српске песме из Македоније, свира тамбурашки збор Зора;
  • Зборовима управља Ђорђе Стојшић, агроном.

 

Позивница за свечану седницу штампана је ћирилицом, па латиницом на првој страни, а програм на другој и трећој страни латиницом, па ћирилицом.

Јован Цвијић је о овом догађају сазнао из штампе, па је писао изразе захвалности поменутим друштвима: Сад ме изненади вест београдских новина да југословенска академска друштва приређују у Бечу свечану седницу у моју част. Прво осећање које се у мени јавља то је да таку велику љубазност још нисам заслужио. Али ме врло радује што видим да југословенска омладина одаје пошту раду, главном фактору прогреса. Радом ћемо створити и нашу потпуну културну заједницу и бољу будућност. Особито ме је пријатно дирнуло што у тим осећајима видим уједињене Словенце, Хрвате и Србе.

После Првог светског рата Цвијић је у Сарајево дошао 6. фебруара 1921. године, када су поштоваоци његовог дела организовали свечаност у хотелу Централ. Представници окупљених поштовалаца исказали су речи захвалности за Цвијићев национални рад и захвалност за уједињење. Следећег дана Цвијић је са члановима Друштва Просвјета одржао састанак на којем су разматрана актуелна национална питања и правци даљег Године 1924. Цвијићеви ученици и сарадници су сматрали да је потребно одржати свечану академију којом ће одати захвалност и поштовање професору Јовану Цвијићу. Објединили су неколико јубилеја, 35 година од првог научног рада, 30 година од постављења за редовног професора на Великој школи и 60 година од рођења. Свечану академију су организовали Универзитет у Београду, Српско географско друштво и Географски завод. Излагани реферати су штампани у јединственом Зборнику радова. Научне прилоге су поред српских научника написали и најугледнији научници из Северне Америке,Француске, Италије, Немачке, Аустрије, Чехословачке, Пољске и Русије (36 рада). Уредници Зборника били су: Павле Поповић, ректор Универзитета у Београду, Боривоје Ж. Милојевић испред Географског института (односно Завода) и Павле Вујевић, испред Географског друштва. На крају Свечане академије Цвијић се захвалио својим колегама: Госпође и господо, тешко ми је да се довољно захвалим на љубазностима, којима сте ме данас обасули… Као најдубљи траг ове свечаности може се сматрати и посвећен ми Зборник. У њему су одиста такви радови, да мени чине највећу част. Ниједна библиотека неће моћи без њега. Захваљујем колегама европским и оним преко океана који су у том Зборнику узели учешће… Обичај је да се и у оваквим приликама рекне нешто о себи… Уколико из веће историјске даљине буде посматран рад од стране бољег научника, моћи ће се боља оцена мога рада дати. Али је никада не заборављам ово: Када се узму дуги размаци времена, све су истине привремене. Ми смо се сви у науци пели једни другима на рамена. Ничег се више не треба чувати од гордости. Живео сам у једном узбурканом времену, пре рата основао сам Словенски југ, после рата радио на Париској конференцији. Није то било повољно време за развијање ни једне личности. Био сам професор, када је Филозофски факултет личио на неку савремену гимназију. Радило се на његовом усавршавању. Сада ми имамо овде потпуну слободу мисли и рада. Успели смо да се сачувамо од пристрасности страначког духа. На новим генерацијама наставника је да и даље од тога Универзитет чувају. Наша национална питања поглавито су културна. Она ће се решити подизањем те културе. Када ће то бити и у колико, зависиће од оних који ће културно бити најпосвећенији.

Поводом обележавања тридесетпетогодишњице научног рада Јована Цвијића, 26. октобра 1924. године културне установе у Сарајеву су организовале Свечану академију у дворани Империјал Кина. Академију је отворио др Коста Крсмановић, истакавши  нарочите Цвијићеве заслуге за ослобођење и уједињење. Након обраћања господина Крсмановића, говорио је Спиро Солодо о Цвијићу као научном раднику, а затим је Перо Слијепчевић говорио о Цвијићу као националном раднику. Исто вече Народно позориште у Сарајеву је приредило свечану представу у част јубилеја. Неколико дана касније, 2. новембра, у вези са истом Академијом, Милан Карановић је одржао предавање О научном раду Јована Цвијића.