Одлазак великог српског научника

Већину свог живота Јован Цвијић је провео на дуготрајним и исцрпним путовањима, боравећи често у лошим условима. Као последица тога први озбиљни здравствени проблеми појавили су се када је Цвијић имао непуних 47 година. То је било на путовању према Шапцу и Лозници, у јуну 1912. године. Изненада је осетио болове који су били последица камена у жучи. Сместили су га у Бању Ковиљачу, у вили код рођака др Јакшића. После три дана добио је упалу плућа. О овом непријатном догађају сазнала је и шира јавност. Престолонаследник Александар I Карађорђевић је, одмах по сазнању, дошао у Бању Ковиљачу да га посети. Колико се бринуло о научниковом здравственом стању говори и да је Љубичин брат довео познатог београдског лекара др Светислава Симоновића у Бању. Доктор Симоновић је са лекарима из Ковиљаче и околине свакодневно одржавао конзилијуме. Новински лист Трибун објављивао је лекарски билтен поводом научниковог здравственог стања. Многобројни пријатељи и поштоваоци су му из свих крајева слали телеграме са жељама за брз опоравак. Највећи број телеграм стигао је из Београда и из Босне и Херцеговине. Након овог догађаја, Цвијић седам година није имао здравствених проблема. Погоршање здравственог стања наступило је у септембру 1920. године док је боравио у Корушкој. У Целовцу су утврдили да поред запаљења жучног канала, има и срчану слабост. Уз Цвијића су све време били Јован Јовановић, бивши краљевски посланик (амбасадор) у Лондону, и Милутин Недић, шеф војне секције у оквиру делегације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на Конференцији мира. Након десетак дана одлази у Беч, а затим и у Карлове Вари на лечење које је трајало месец дана. На предлог Вучковића, генералног конзула Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Прагу, Цвијића смештају у санаторијум Подоли у Прагу. Овде је провео још месец дана. Наступио је опоравак и повратак за Београд. Љубица је у дневнику забележила утиске при повратку из Прага:

Испраћен из Прага на станици од пријатеља и поштовалаца, који срећни због његовог оздрављења желе да искажу своју радост у тако великом броју, да је цео перон испред нашег ваго вагона био заузет.

Цвијић је преминуо 16. јануара 1927. године у 5 часова.

Љубица је после неколико година записала у свом дневнику:

Сама себе обмањујем када тако упорно очекујем од рада заборав и утеху у тешком болу који ми још увек раздире срце… Тада пред невидљивом опасношћу која је претила моме другу, разумела сам до које мере су сва влакна мога бића и сав многоструки живот мога мозга били везани за њега. Окружила сам га брижним старањем пуним стрепње, будно сам пазила сваког тренутка, као да је моја нежност требала да га обуче у оклоп који ће га заштитити да не буде погођен. И ипак погађа! Страшна смрт ми га је отела, једино створење без кога свет, живот није више ништа за мене.

Тестаментом (протокол М. бр. 2283), написаним 21. марта 1924. године, Цвијић је целокупну имовину расподелио на следећи начин: непокретну имовину (плац са зградом у Теодосијевој улици бр. 5 у Београду, чија је тадашња вредност износила око 300.000 динара) оставио је супрузи Љубици, а након њене смрти, имање би припало Задужбини Јована Цвијића; библиотеку са књигама у вредности од тадашњих 10.000 динара оставио је, такође, супрузи Љубици, а након њене смрти библиотека је припала Географском друштву; затим сву осталу покретну имовину оставио је супрузи Љубици; новац у износу од 250.000 остављен је супрузи Љубици, с тим што је износ од 25.000 динара остављен деци Јованове сестре Наде – Љубици Стевановић Бабић, Ружици, Ђорђу, Јовану и Момчилу Бабићу, док је део остављен супрузи Љубици предвиђен да након њене смрти наследи Задужбина Јована Цвијића; тридесет акција Врачарске штедионице остављен је сину Јовановог брата Живка, Милораду Цвијићу. Тестаментом је предвиђено да прештампавање Јованових дела врши Академија наука или Српско географско друштво. Такође, предвиђено је да Задужбином Јована Цвијића руководи одбор изабран од стране Географског друштва Универзитета, а одбором би председавао председник Академије наука. Циљ оснивања Задужбине био је пружање помоћи младим истраживачима, научницима у области геоморфологије. Према Цвијићевој замисли, Задужбина би почела са радом након смрти његове супруге Љубице, којој је остављено на коришћење кућа и имовина. Међутим, Љубица је живела до 1941. године. Стицајем околности, у нашој земљи почиње Други светски рат, те ова замисао великог научника није реализована.