Одлазак великог српског научника

Већину свог живота Јован Цвијић је провео на дуготрајним и исцрпним путовањима, боравећи често у лошим условима. Из тих разлога веома рано су се појавили озбиљни здравствени проблеми. Први проблеми су се појавили када је у јуну 1912. године кренуо да обиђе фамилију у Шапцу и Лозници. Изненада је осетио болове који су били последица камена у жучи. Сместили су га у Бању Ковиљачу у вили код рођака др Јакшића. После три дана добио је и упалу плућа. Јавност је одмах сазнала о овом непријатном догађају. Престолонаследник Александар I Карађорђевић је одмах по сазнању дошао у Бању Ковиљачу да га посети. Колико се бринуло о здравственом стању говори и да је Љубичин брату бању довео познатог београдског лекара др Светислава Симоновића, који је са лекарима из Ковиљаче и околине свакодневно одржавао конзилијуме. Новински лист Трибун је објављивао лекарски билтен поводом Цвијићевог здравственог стања. Многобројни пријатељи и поштоваоци су му из свих крајева слали телеграме са жељама за брз опоравак. Највећи број телеграм је после Београда упућен из Босне и Херцеговине. Након овог догађаја, Цвијић седам година није имао проблема. Погоршање здравственог стања наступило је у септембру 1920. године док је боравио у Корушкој. У Целовцу су утврдили да поред запаљења жучног канала, има и срчану слабост. Уз Цвијића су све време били Јован Јовановић, бивши краљевски посланик у Лондону и Милутин Недић, шеф војне секције у оквиру делегације Краљевине СХС на Конференцији мира.  Након десетак дана одлази у Беч, а затим и у Карлове Вари на лечење које је трајало месец дана. На предлог генералног конзула Краљевине СХС у Прагу, Вучковића, Цвијића смештају у санаторијум Подоли у Прагу. Овде је провео још месец дана. Наступио је опоравак и повратак за Београд. Љубица је у Дневнику забележила утиске при повратку из Прага: Испраћен из Прага на станици од пријатеља и поштовалаца, који срећни због његовог оздрављења желе да искажу своју радост у тако великом броју, да је цео перон испред нашег ваго вагона био заузет.

Цвијић је преминуо 16. јануара 1927. године у 5 часова.

Љубица је после неколико година записала у свом Дневнику: Сама себе обмањујем када тако упорно очекујем од рада заборав и утеху у тешком болу који ми још увек раздире срце… Тада пред невидљивом опасношћу која је претила моме другу, разумела сам до које мере су сва влакна мога бића и сав многоструки живот мога мозга били везани за њега. Окружила сам га брижним старањем пуним стрепње, будно сам пазила сваког тренутка, као да је моја нежност требала да га обуче у оклоп који ће га заштитити да не буде погођен. И ипак погађа! Страшна смрт ми га је отела, једино створење без кога свет, живот није више ништа за мене.

Тестаментом, написаним 21. марта 1924. године Цвијић је целокупну имовину оставио Задужбини Јован Цвијић којом ће руководити, како је српски научник написао, одбор изабран од стране Геграфског друштва Универзитета, а одбором ће председавати председник Академије наука. Из тог фонда ће се помагати млади истраживачи геоморфолошких испитивања, као и та сама истраживања. Своју библиотеку је поклонио Географском заводу Универзитета (данашњем Географском факултету Универзитета у Београду). Деци своје сестре Наде Бабић, Моми, Љубици, Јови, Ружи и Ђоки, оставио је по пет хиљада динара; а сину свога брата Живка, Милораду, све своје акције (30 акција Врачарске штедионице и 20 Земаљске банке, које су у тренутку наслеђивања вределе на берзи преко 36 хиљада динара. Према тестаменту, фонд је требало да почне са радом након смрти његове супруге Љубице, која је користила кућу и имовину остављену фонду. Међутим Љубица је живела до 1941. године. Стицајем околности у нашој земљи почиње Други светски рат, те ова замисао великог научника није реализована.