Влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца именовала је Јована Цвијића за делегата Краљевине при Плебисцитарној међународној комисији за плебисцит у Корушкој, приликом ког су становници Корушке, односно места Целовца и Бељака бирали државу у којој ће да живе – Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца или Републику Аустрију. Цвијић је отпутовао у Корушку, у јулу месецу 1920. године. Током боравка у Корушкој обишао је ову област, Доле, Оток и Врапско језеро. На путовању су га пратили Јован М. Јовановић, бивши краљевски посланик у Лондону и Цвијићев заменик у Плебисцитарној међународној комисији, и потпуковник Милутин Недић, шеф војне секције у поменутој комисији. Поред наведене екскурзије, Цвијић је искористио слободно време за екскурзију до Триглава (врх Јулијских Алпа и највиши врх Словеније). На ову екскурзију, у трајању од три дана (од 7. до 10. јула), кренуо је са картографом Антонијем Лазићем. Дежелна влада доделила им је и војну пратњу. Током успона на Триглав користили су коње до висине докле је то било могуће. Затим су пут ка врху наставили пешке. Њихово пешачење трајало је 11 сати. Супруга Јована Цвијића, Љубица, записала је у свом дневнику да је при повратку са ове екскурзије био приметан велики умор на Јовановом лицу.
Месец дана касније, 29. августа 1920. године, реализовао је екскурзију на Пастерце, Велики Глокнер (2.400 m). Том приликом, са Цвијићем су поново ишли Милутин Недић и Антоније Лазић. За време те екскурзије десила им се незгода јер човек са уговореним коњима није стигао на време, те су се пешке пењали уз узвишење. У међувремену се десила и снежна мећава. Било им је потребно пет часова да се попну на узвишење и четири часа да сиђу. Након поменутог напорног путовања, 5. септембра, Цвијићу се погоршало здравствено стање. Тада му је лекар у Целовцу (данашњем Клагенфурту, Аустрија), где су били смештени, установио упалу жучног канала и ослабљеност срца.
