Разграничење са Италијом

razgranicenje_sa_italijom

Разговори о граници са Италијом су били тешки и дуготрајни. Југословенски делегати Никола Пашић, Анте Трумбић и Миленко Веснић су на првом састанку са француским министром иностраних послова, одржаном 2. фебруара 1919. године, одлучно одбацили одредбе тајног Лондонског уговора из 1915. године, којим су Италији обећане знатне територије у Јадранском приморју. Они су инсистирали на етничкој граници, а за Трст и западну Истру су предлагали арбитражу. Представници великих сила нису прихватили овај предлог, па је отпочело преговарање са италијанским представницима, а повремено и са самим председником Италијанске владе. Први захтеви делегације су били да се Краљевини Срба Хрвата и Словенаца припоје Трст и Горица. Основно образложење је било да у овим градовима Италијани чине већину, али околна села настањују Словенци. Оба града, а нарочито Трст, познати су трговачки центри који живе од свог hinterland, односно залеђа на територији која припада Краљевини Срба Хрвата и Словенаца, а која се мора просторно спојити са градовима. Разлог којим се Истра оправдавала био је због већинског словенског живља.

Како би своју мисију што успешније обавио, Цвијић је објављивао чланке у бројним европским чаописима. У лондонском часопису The New Europe објавио је чланак Италија и Србија. Исте године је објавио наставак наведеног текста, чланак под називом Источне границе Италије у лондонском часопису The Geographical Journal. У овим чланицима он износи своје дубоко изненађење неправдом која је југословенским народима нанесена Лондонским уговором.

Током пролећа 1919. године Цвијић је неколико пута разговарао о Ријеци са појединим члановима Комисије. Током разговора дошло се на идеју стварања кварнерске државе, која би обухватала Ријеку са обалом до Бакра, док би Краљевини Срба Хрвата и Словенаца припало острво Крк. Потом је председник САД-а, Вудро Вилсон, предложио да се кварнерска држава прошири на север до Дирије и да обухавата и Крк и Црес, док би Краљевини Срба Хрвата и Словенаца, припао Шибеник, а Италији Вис и задарска острва. Цвијића је ово веома огоричло, јер је ово оценио као затварање Југославије с мора и губитак Истре.