Разграничење са Румунијом

razgranicenje-sa-rumunijom3

Српски политичари и научници су дуго времена били заокупљени питањем Баната и будућој граничној линијиј на банатској страни. Проблем разграничења је био у томе што је Румунија била савезница, којој је тајним Лондонским уговором 1916. године обећан Банат. Већи број српских научника је цртао карте спорних територија, још у току рата. И сам председник Владе је слао упутства о захтеву за ово разграничење. На карти, коју је Цвијић предао Едварду Греју уз мемоар о Банату, граница је била повучена од Трајанове табле на Дунаву, ка Лугошу, затим паралелно са десном обалом Тамиша, потом Моришом до његовог ушћа у Тису. Посебно се инсистирало да Србији припадну обе обале Дунава у Ђердапу из разлога одбране националних интереса. Разлози који су наводили српски научници били су: да је у Банату превлађивао српски живаљ, затим, прикључењем Баната, ужа Србија и Београд као престоница били би стратегијски обезбеђени; као и да у саобраћајоном и привредном смислу гравитира према Србији, нарочито према Београду, док је ова област периферна за Румунију. Начело којим се водила Територијална комисија, било је да се граница повуче тако да у Банату, у Румунији, треба да остане Срба, колико у Србији остане Румуна. Цвијић је позван од стране Министарства иностраних послова у Паризу да пред Територијалном комисијом Конференције образложи захтеве Карљевине Срба Хрвата и Словенаца. Председник Комисије Пардје је сва питања упутио Цвијић, осим стратегијског који је образлагао генерал Пешић. Исход је био тај да су превладали географски, историјски, стратегијски, економски и саобраћајни чиниоци. Србији је прикључено већи део Баната.