Ректор Универзитета у Београду

Током рада на Универзитету у Београду Јован Цвијић је био доста ангажован као уважени научник и наставник, али и као административни радник. Два пута обављао је дужност ректора Универзитета – школске 1906/07. и школске 1919/20. године. Приликом обављања првог манадата, Универзитет је био тек формиран, те је имао обавезу да унапреди рад Универзитета. Залагао се за модернизацију наставе, редовно одржавање предавања и поштовање наставних програма, као и за развијање семинара. Запазио је да поједини професори избегавају своје радне обавезе. Из тог разлога, од професора је тражио редовно одржавање наставе према утврђеном плану и програму. Професорима који нису извршавали наставничке обавезе издавао је писмене опомене. Само на Правном факултету казнио је шест професора. Један од кажњених професора био је и државни службеник, па је читав проблем доспео и у штампу. Незадовољни професори су се жалили на ректора да контролу врши на сасвим некоректан начин, шаљући послужитеље у учионице како би се уверио да професори држе наставу.

Други проблем који је Цвијић уочио у настави је да су поједини професори држали иста предавања и у првој, и у другој и трећој години. Како би решио овај проблем, одлучио је да личним примером покаже својим колегама поштовање правила наставног процеса. Сам је изводио предавања из неколико предмета и активно учествовао у раду географског семинара. Обавеза ректора била је и јавно обраћање у оквиру обележавања Дана Светог Саве на Универзитету. Приликом Светосавске прославе на Универзитету, 14. јануара 1907. године, одржао је ректорски говор О научном раду. Прослави су присуствовали престолонаследник Александар I Карађорђевић, професори Универзитета, студенти и многобројни гости. Цвијић је говорио око сат времена и саслушан је са највећом пажњом присутних. У свом говору изнео је слику научног рада у Србији. Свој говор завршио је следећим речима:

Партизанска политика која се на Унивезитету шири онако исто као и у нашем унутрашњем животу, и што је најгоре подстицај томе убиственоме, нетрпељивом партизанлуку долази са стране, из појединих политичких партија, које на неки начин, имају своје партизанске филијале у политичким клубовима универзитетске омладине.

Присутни су са одушевљењем саслушали Цвијића и на крају говора био је поздрављен уз узвике Живео! О овом догађају дневни лист Политика известила је јавност следећим текстом:

Господин Цвијић је говорио о научном раду, па је онда из те уже теме, прешао на ону већу, на рад уопште. И све његове речи, цео тај говор изванредан по дубини мисли и по патриотском полету, био је једна веома апотеоза раду, као једином средству, којим се народи дижу на виши ступањ и осигуравају своју будућност. Рад, рад, рад – та реч звонила је јуче као велико звоно кроз Универзитетску салу и сви слушаоци, грађани, универзитетски професори и гости фасцинирани том речитошћу која не тражи спољне ефекте, већ иде право у срж саме ствари.

Дужност ректора у другом мандату је прихватио у веома тешким околностима у којима се налазила држава након Првог светског рата. Залагао се за реорганизацију опустошеног и порушеног Универзитета и за изједначавање уредби и закона за све универзитете у новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Обновљен је рад факултета који су радили пре Првог светског рата, а основнао је и пет нових: Пољопривредни, Медицински и Богословски факултет у Београду, Правни факултет у Суботици и Филозофски факултет у Скопљу. Поред обнове рада постојећих факултета и оснивање нових, Цвијић је планирао у којим објектима би били смештени факултети. У Архиву Српске академије наука и уметности сачуван је списак 11 објеката, који је српски научник написао, а према којем је извршен смештај факултета: 1. зграда – Ректорат и Правни факултет; 2. зграда – Филозофски факултет; 3. зграда – Група природних наука; 4. зграда – Ботаника; 5. зграда – Хемијски институт; 6. зграда – Физички институт; 7. зграда – Географски институт; 8. зграда – Технички факултет; 9. зграда – Технолошки институт; 10. зграда – Електротехнички институт; 11. зграда – Машинска лабораторија. Према овом плану нису били разврстани новоосновани факултети.

Осим активности у реализацији наставе, Цвијић се током обављања дужности ректора трудио да обезбеди и финансијска средства за успешан рад Универзитета. Код Министарског савета издејствовао је да Универзитет у Београду за 580.000 динара откупи земљиште, где је подигнута прва привремена зграда Универзитета. Прикупљао је материјална средства за оснивање Универзитетске библиотеке и штампање уџбеника. Из Карнегијеве задужбине добијена су финансијска средства у износу од 100.000 долара за зидање Универзитетске библиотеке у Београду, која је подигнута на месту где се налазило тркалиште. Представник ове значајне светске задужбине, Корденије Северанс, дошао је у Београд 16. јуна 1920. године. Приликом ове посете, уручио је прилог у договореном износу. Цвијић је приредио пријем поводом доласка господина Северанса.

За време обављања дужности ректора универзитета залагао се и за побољшање материјалног стања студената. У јесен 1919. и пролеће 1920. године отворене су мензе за суденте на месту некадашњих војних барака, а многе зграде претворене су у студентске домове. У то време постојао је и Фонд за помагање сиромашних универзитетских ученика. Захваљујући овом Фонду додељене су стипендије студентима, подељена је помоћ у одећи и обући (300 зимских капута и 1000 пари обуће), затим додељена је помоћ у новцу за бањско лечење болесним студентима (30.000 динара), као и повластице за железницу. Фонд није успео да издејствује повластице за позориште и трамвајски превоз. Осим наведених донација, Цвијић је као ректор добио суму од 500.000 динара за оснивање Аустралијске задужбине, у оквиру које је био планиран рад Института за антропогеографију, социологију и економију. Ову донацију поклонила је извесна Мис Келсо, која је за време Првог светског рата била на Солунском фронту, где је упознала многе представнике српског народа. Већ тада је размишљала како би могла да помогне Србији. Некако у исто време упознала је и Дагласа Џонсона, професора на Колумбија универзитету, који је познавао Цвијића и његов рад. Професор Даглас је у разговорима са Мис Келсо помињао Цвијићева истраживања насеља и порекло становништва српског народа, што ју је веома заинтересовало. Након окончања Великог рата, дошла је у Београд и посетила Цвијића. Тада су Мис Келсо и Цвијић постигли договор о оснивању Аустралијске задужбине.