Рођење и породица

Јован Цвијић је рођен, према Матичној књизи рођених Цркве Покрова Пресвете Богородице, (књига 2, од 1864. до 1870. године), 25. септембра (по старом календару), односно 8. октобра (по новом календару) 1865. године у Лозници од мајке Марије (1840-1892), рођене Аврамовић из Корените и оца Тодора (1839-1900), чија је породица пореклом из Херцеговине. У литератури се као датум рођења помиње 12. октобар, претпостављамо из разлога што су се почетком ХХ века важнији датуми памтили, према црквеним празницима који су у близини, што је у овом случају Михољдан. У Матичној књизи рођених наведен је и датум крштења – 2. октобар 1865. године (по старом календару). Кум је био Живко, ђак у Лозници, син Марка добошара.

Јованов отац, Тодор, се бавио трговином. Мајка Марија је била пореклом из сеоске породице Аврамовић из Корените, коју су чинили око 70 чланова. Цвијић је у Аутобиографији под називом Из успомена и живота  мајку описао следећим речима: Ја сам мајку запамтио слабуњаву, у се повучену, често занету мислима. Ретки су били тренуци правог расположења, и тада се од ње чуле сјајне и паметне речи. Било је тренутака када је говорила само у изрекама. И ако неписмена, имала је своју мудрост и начин понашања у животу. Имала је много такта и уздржљивости, и не зна се да се икада с киме завадила. Јамачно је отуда у варошици јако поштована. Али њен цео живот  није био спољашњи већ унутрашњи, усредсређен на љубав и ред у кући. С толико је осетљивости лебдела над својима, да је занемаривала себе и своје слабо здравље. Нехотично и неприметно она је водила не само све у кући већ и многе од сродника, тим лакше, јер су сви осећали да их воли. Ја сам још у првом детињству од мајке знао који су добри и паметни људи у Лозници, а које треба избегавати… Издвајала ме је од свију и свакога. Ја сам свакога тренутка осећао љубав и лебдење мајчино. Она се инстиктивно трудила да на мене пренесе све што је у себи имала најбоље. Мислим да је љубав коју сете осети од мајке, исто као њен бол, туга, чежња, сјајно или суморно расположење, да су то дубоке клице из којих се доцније развија психички човек. У многим тешким приликама живота такав човек помишља на то како би му мајка саветовала да се понаша.

Поред Јована, Тодор и Марија су имали петоро деце: Милеву, Соку, Ангелину, Наду и Живка. Милева је била удата за Владимра, по занимању сарача. Живели су у Шапцу и нису имала потомство. Сока је рано умрла. Ангелина је, такође, рано умрла. Најмлађи су били Нада и Живко. Јованова сестра Нада била је удата за Драгутина Бабића, окружног благајника, касније начелника Министарства финансија. Нада је имала петоро деце: Мому, Љубицу, Јову, Ружу и Ђоку. Јованов брат Живко је завршио Војну академију и именован за артиљеријског потпоручника. За учествовање у ратовима од 1912. до 1919. године Живко је одликован Карађорђевом звездом са мачевима и стекао чин пуковника. Имао је сина Милорада. Умро је у Београду 1931. године.

Међу рођацима Јован је највише поштовао ујака Перу, мајчиног брата од стрица. Често је летње распусте проводио код њега у Коренити. Захваљујући ујаку Цвијићсе заинтересовао за истраживање народа и сеоског живота. О своме ујаку у Аутобиографији је написао: сељаци из Корените и из других села врло су га волели. Кад сам ишао с њиме из Лознице у Корениту, на коњима, сељаци изађу на вратнице и толико позивају да смо морали свраћати у многе куће. Волели су га због његове срдачности и благости. Примали су његове паметне и благородне савете. Његова доброта је далеко ишла; био тип наших најпитомијих сељака.