Школовање у Лозници, Шапцу и Београду

Јован Цвијић је завршио основну школу и два разреда гимназије у Лозници, као најбољи ђак.  Као ученик основне школе читао је за себе и другима песме и приче из Вукових збирки. Осим песама и прича, Јован је читао и Вуков Рјечник и Вукову збирку загонетки, Сан Матере Божје, сановнике и рожданике. За тај период живота Јован је написао да је био безбрижан и готово несвесан. У Лозници је постојала само дворазредна гимназија, тако да је морао да настави своје школовање у Шапцу, где је тада постојала четвороразредна гимназија.  

Шабац је у то време био напредан трговачки град, а Шабачка гимназија најбоље уређена полугимназија у Србији захваљујући директору, Ђури Козарцу. Настава се изводила редовно и од ученика се захтевао озбиљан рад. Цвијић је био вредан и даровит ученик, па су га наставници у Шапцу сматрали за једног од најбољих ђака. Од професора шабачке гимназије на Јована су најјачи утисак оставили директор гимназије Ђуро Козарац, који је предавао немачки језик и Владимир Карић, професор географије који је  пресудно утицао на Цвијићев животни позив. За свог професора Цвијић је у аутобиографији написао следеће: Од осталих наставника, на ме је утицао Владимир Карић, који је, већ болестан од плућа, био намргођен и ћуталица, заједало, али оштре памети, и могао је у моментима постати речит и пасиониран. Тада је он почео радити на уџбеницима за географију, и те прве скице диктирао је ђацима. То су били нацрти чија је грађа неравномерно распоређена, и у којима је нарочито место заузимала историја изналажења и испитивања ваневропских континената. Тражио је од ученика потпуну прецизност у изражавању. За немарне и незналице био је неумољив. Мене је већ при крају трећега разреда гимназије одликовао тиме што ме позивао на шетње и упуштао се у разговоре. Из тога времена датирају моје везе с Карићем, које су се доцније развиле.

Vladimir-Karic

Као ученик гимназије Цвијић је осим редовне литературе читао и социјалистичке књиге и часописе које му је позајмљивао професор физике Ранко Петровић. Та литература му је веома проширила поглед на свет и на живот и како је записао све друго осим мисли о срећи човечанства постало ми је споредним. За књижевна дела се заинтересовао у шестом разреду гимназије. 

По завршеном трећем разреду у Шабачкој гимназији, на школској свечаности тзв. „класификацији“ директор школе Ђуро Козарац га је прогласио за најбољег ђака Шабачке гимназије. Класификацији је присуствовао Цвијићев отац Тодор, коме су  двојица трговца, која су такође присуствовала „класификацији“, понудила да приме Јована у своју кућу како би им децу подучавао. Тако је Јован четврти разред гимназије провео у кући Милоша Поповића, трговца на Малом Бајиру, и примао благодејање. Новац је трошио на одела, часописе и куповину књига. 

Крајем XIX и почетком ХХ века у Србији је потпуна осморазредна гимназија постојала у Београду и Крагујевцу. Посланик Велизар Кундовић у Лозници је успео да помогне Цвијићу, и издејствује од лозничке општине стипендију у износу од 50 динара за младог и перспективног ученика.  Захваљујући овој стипендији, Цвијићу је омогућено даље школовање, те је пети разред гимназије уписао у Београду. У Гимназији у Београду владала је анархија, наставници су били без надзора, а ученици недициплиновани. Убрзо је за директора гимназије постављен Ђуро Козарац. Био је директор који ствара гимназију, тако да је убрзо увео ред и пробрао наставнике. Цвијић је и овде био најбољи ђак, истичући се вредноћом и даровитошћу. Предмете за које се интересовао били су зоологија, анатомија, географија, историја, немачки и француски језик. Осим француског и немачког језика, савладао је и енглески језик, читајући упоредо на српском и енглеском језику Хершелову Физичку географију, Гикијеву Малу географију и геологију и Хекслијеве Природњачке говоре. Познавање енглеског језика му је веома помогло када је као студент у Бечу припремао докторску дисертацију користећи инострану стручну литературу.

Цвијићево школовање

У петом разреду је превео са немачког О електричним појавама Розентала. Свој рад је изложио гимназијској дружини Нада. У шестом разреду гимназије преводио је више чланака Бихнера и Молешота. Превод Бихнерове Ћелије читао је у гимназијској дружини Нада. У шестом  и седмом разреду заинтересовао се за биолошку литературу и чланке, који су објављивани у Гласнику Ученог друштва и у Раду Југословенске академије. Сентенце из Горског вијенца је знао на памет. Цвијић је изнео своје мишљење о гимназији свога времена: Гимназија формира интелигенцију и карактер можда више, снажније, и у неким правцима дубље, него универзитет; она је од великог утицаја на дух и моралну вредност будућих интелектуалних нараштаја. Поред универзитета, од ње највише зависи каква ће се морална и духовна атмосфера развити у држави, какав ће тим добити њена цивилизација, и, напослетку, да ли ће се морална и духовна атмосфера развити у држави, какав ће тим добити њена цивилизација, и, напослетку, да ли ће се успоравати или ометати развијање великих личности, у којима се до највећег степена изражавају особине једног народа. У клупама Прве мушке гимназије, поред Јована Цвијића, седело је неколико касније признатих српских научника, као што су Михаило Петровић Алас, Павле Поповић и Љубомир Стојановић. Они ће касније бити и први професори Универзитета у Београду.

 Цвијић је завршио гимназију са одличним успехом. Матуру је полагао у јуну 1884. Године. Професори који су присуствовали матури били су: Момчило Иванић, српски језик и књижевност, Живко Недељковић, француски језик, Коста Вујић, немачки језик, Мита Живковић, латински језик, Марко Велизарић и Срета Стојковић, математика, Светозар Видаковић, физика. На матури је присуствовао и изасланик Министарства просвете Сима Лозанић, а касније његов колега на Великој школи и Универзитету у Београду. Директор гимназије био је Ђуро Козарац, а један од чланова испитне комисије био је Марко Леко. Јован Цвијић је у свим разредима постигао одличан успех и награђиван књигом за одлично учење и примерено владање.

Одмах после матуре, лозничка општина je саопштила Цвијићу, да га не може издржавати као свог питомца на студијама медицине у иностранству због лошег буџета. До тада га је лозничка општина стипендирала са 50 динара месечно. Из Лознице одлази у Београд у другој половини августа 1884. године. Том приликом је случајно срео свог професора географије Владимира Карића коме је испричао о свом тренутном положају. Чувши то, професор Карић се обрадовао и почео му је с ентузијазмом говорити о научној вредности и значају географије. Професор Карић је тада предложио Јовану Цвијићу да се упише на Велику школу, и обећао му да ће му помоћи око литературе и за одлазак на усавршавање у иностранство. Цвијић је прихватио предлог свог професора и уписао Математичко-природњачки одсек Велике школе. На Великој школи Цвијић је слушао математику (предавао Димитрије Нешић), хемију (предавао Сима Лозанић), минералогију са петрографијом и геологију (предавао Јован Жујовић), физику (предавао Коста Алковић), логику, психологију, историју, философију (предавао Љуба Недић), механику (предавао Љубо Клерић), метеорологију и астрономију (предавао Милан Недељковић), историју српског народа (предавао Панта Срећковић), етнографију (предавао Драгашевић). Главну пажњу посветио је предметима везаним за географију, односно геологији са палеонтологијом, минералогији, метеорологији, зоологији и ботаници. Служио се литературом на три светска језика, те се на самом почетку студија истакао и привукао пажњу својих професора. Са неким професорима се зближио и остао са њима пријатељ до краја свог или њиховог живота као што су: Јован Жујовић, Сава Урошевић, Сима Лозанић и Богдан Гавриловић. Већ током студија Цвијић је показао одлике научника истраживача тако што је повезивао знања стицана из наставничких предмета и књига са властитим посматрањима земљине коре, њеног геолошког састава и облика. У другој години Велике школе написао је свој први научни рад Прилог географској терминологији нашој. Рад је објављен у Просветном гласнику, свеска за децембар 1887. и јануар 1888. године. При изради рада Цвијићу је у виду савета помагао његов професор географије из гимназије, Владимир Карић, а приликом прикупљања материјала за рад помогао му је професор геологије на Великој школи, Јован Жујовић, са којим је ишао на теренске екскурзије у Источној Србији. Терминологија (брег, брдо, коса, главица, чот, кик, чука, хрид, вртача, пећина, бук, планина, било, клисура, коса, повијарац, долина, луг, висораван) коју је Цвијић увео у литературу са овим радом, остала је као основа српске географске терминологије, којом се научници и данас служе. Студије је са одличним успехом завршио 6. јула 1888. године