Супруга Љубица

Јован Цвијић се оженио у својој 47 години са Љубицом, рођеном Крстић. Верили су се на Благовести 1911. године, а венчали у четвртак, 28. априла исте године у Топчидерској цркви. Венчању су присуствовали Престолонаследник Александар I Карађорђевић, принц Павле, кумови др Војислав Вељковић и др Драгутин Протић, иначе Цвијићеви школски другови, као и најближа фамилија. Након венчања отпутовали су у Париз и Рим. Љубица је тада имала преко тридесет година. Била је кћерка Катарине и Настаса Крстића, трговца из Београда, оснивача Прометне банке и њен председник Управног одбора. Завршила је Вишу девојачку школу. Своје образовање је сама допуњавала. Тако је научила француски, енглески и немачки језик. У заједничком дому пажљиво је и успешно водила домаћинство. Цвијића је волела и ценила, бринула о њему, стално га испраћала и дочекивала са многобројних путовања. Из преписке Љубице и Јована Цвијића, која се налази у Архиву САНУ, може се закључити са су готво свакодневно размењивали писма током Цвијићевог боравка у Паризу 1918. године, док је Љубица била у Греноблу (у наставку је дата део преписке из маја месеца 1918. Године). Захваљујући Љубици велики број докумената и детаља из научниковог живота је сачувано од заборава. Прибележила је све датуме његових истраживачких путовања, научне скупове на којима је учествовао, сусрете за знаментитим људима, јубиларне свечаности приређиване у његову част, све догађаје у избеглиштву и током Конференције мира у Паризу.

Hotel International, avenne d Jena 60

29. април 1918.

Драга моја Бубо,

Ваљда ћу се научити, али ми већ ова одвојеност од тебе пада врло тешко. – Добро сам путовао и довољно спавао. Ништа ми није требало на париској станици. Приче! Лазић ми је био заузео собу у овом хотелу (од 6 спратова) у entre-sol-у. Пријатна мала соба, застрта црвеним ћилимом, гледа на авенију. Има увек топле воде. Али скупо, с пансионом 15 фр., без вечерања соба 8 фр. Узео сам с пансионом. Већ сам ручао и вечерао. Mало, посно, ни принети Saints – Tires, а храна изостаје иза наше у Central Hotel- у. Пуно нових прописа за путнике. Сами американци и бабе.

Држао сам предавање. Било 8 ђака. Галоу нисам видео, али сам му по Лазићу јавио где сам и молио га да дође. – Затекао сам много коректура. Од јутрос радим на њима. Само сам отишао трамвајем до Сорбоне и натраг. Пуно поште за мене. Наштампана и брошура са мојим говором на Сорбони и добио сам доста примерака. Сутра ћу ти писати. Имам и од Савчића писмо. Сутра ћу одговорити. Ништа ни у Посланству из Србије.

Грли те и воли

Твој Јован


Париз 30. априла 1918.

Драга моја Бубо,

Кад сам стигао у Париз (тачно у 10.30), наишао сам на маглу и кишу, али није било хладно; данас је облачно и хладније, али кише врло мало. Јесење време.

Le grand canon није се чуо синоћ; али јутрос око 9 сати кажу да је пао негде један . Пошто у овом крају није никад ниједна граната пала, то се свет мало узнемирује. После подне сам био код Веснића, и они кажу да нису ништа чули. Госпођа ме је позвала на ручак, а ја сам се извинио многим пословима. Држе да имаш право што си се склонила. Али госпођа Веснић остаје при томе да с тобом почне на јесен одбор за mutiles. Уредићу да ми се сва пошта шаље доцније, пред полазак на Посланство.

Ја ћу сутра-прексутра бити готов са овим коректурама које сам затекао и чекаћу господина Галоу. Сутра пре подне, кад будем ишао за плату на Сорбону, свратићу до Armand Lulin-a, а, ако имаднем времена, и до Devis-a.

Госпођа Dagvet поручила да би због неких завеса желела да говори са мном. Доцније ћу отићи. Хоће пара! – Послао сам Лазића код господина Аврамовића, да види шта је с њим и са цигаретама.

Данас смо послали и последње карте за Америку. Сутра о Савчићеву писму које се поглавито тиче твоје поруке за наше.

Твој: Јован


Среда пред – вече, 1. мај 1918.

Драга моја Бубо,

Овај крај је доста пуст и преко дана, а у вече скоро нема никога, после 8 сати, као у сагу. Тужно!

Кажу да су и синоћ се чула 2-3 метка и јутрос један, али сада падају негде у предграђа, тако да нико није чуо ни у joartir lativ. Ово не чини више никакав утисак на становништво.

Цигарете нису дошле. Синоћ је Лазић ишао код господина Митровића и обавестио се. Али ми он нађе по мало дувана. Немојте заборавити да тамо накупујете.

Али ја већ једва чекам да ми се ти јавиш. Могла си до сада писати.

Галоу још нисам видео али држим да ће сутра после подне доћи до мене.

Јави ми шта треба да рекнем госпођи Digvet за завесе.

Грли те и љуби твој

Јован


4. мај 1918.

Драга моја Бубо,

Не може стати на ову карту колико ти имам да пишем. – Прво, два дана ти нисам писао, јер сам био заузет од јутра до мрака, а једно вече био Веснић, дрго Галоа, који је себи дао толико труда да ћемо у среду бити готови с нашим послом. Сад је на штампари да доврши, и надам се да ће довршити главни посао до 20 овог месеца. Данас сам ишао код Colin-a да гурне и брже ствар.

Отишавши том приликом до нашег старог стана, нађем Савчићеву карту. Лепа је добила одобрење да оде у Швајцарску, и јавила је то Милошу. Али ни она као ни остали не могу се кренути док не дође дозвола од швајцарске владе да их прима. Милош је све покушао у Швајцарској и није могао успети. Јавља ми то. – Ја ћу сутра (Ускрс!) на ручак код Веснића и он ће несумњиво учинити све. Одговори Молиошу, и јави му нека још једном покуша преко Грујића у Берну. – Сутра ћу те после подне известити, шта смо ми учинили.

Има писмо и од Драгутина с Крфа и од Вујевића из Лондона.

Овде више никако не пуца. Онај један пуцањ од понедељника отишао негде у предграђа. Изгледа, по Галои, да 300 америчких авиона сада на граници чувају Париз, и да је тешко да иједан метак рата продре.

Једнаке посете окрепљују ме. Сада сам много на ударцу.

Грли те и љуби твој Јован


5. мај 1918.

Мила моја Бубо,

Сад дођох од Веснића. Договорили смо се да ја телеграфишем господину Грујићу у Берн, пошто је Веснићу незгодно да се меша у послове других Посланстава. Сад ћу написати телеграм за долазак наших.

Ја сам од тебе добио два писма, преко Лазића једно и друго преко хотела. Што се ниси после јављала?

Радећи у петак цео дан, па и ноћ до 1 да довршимо манускрипт за штампару толико сам се уморио и изнервирао да нисам целу ноћ заспао. Исто то и синоћ. Тек сам пред зору заспао. И ако више немам оваквих послова, бојим се да се ова несаница не утврди. Једва чекам да се вратим.

Немојте куповати много скупих цигарета. Ваљда ће те Ниџине стићи. Кад му пишеш, јави му да их пошаље на Веснића, Legation de Serbie, pour M. Cvijić, ако се буду вратиле, а тако неки вишак и пошиљку из Солуна.

Грли те и воли твој

Јован


7. мај 1918.

Драга моја Бубо,

Мислио сам да ти не пишем до сутра вече, јер ћу тада у главноме знати, мислим, кога ћу се дана моћи вратити. Али било би дуго.

Јуче – на нашу славу, честитам ти, мислио сам на кућу и – на степенице – држао сам час. Било 6 ђака, без Срба, који су ваљда чули да славим па нису дошли.

Преко Посланства сам писао овакав телеграм Грујићу: Цвијић жели да све учините да се Лепосави Крстић из Београда са двема сродницама и петоро деце допусти пролаз кроз Швајцарску за Француску и јемчи да неће никоме пасти на терет. (Плаше ме тиме да оне не могу пренети паре; потпуно претресу и све одузму).

Лазић је однео писмо Марти за пријатељ Стеву – ових дана. Мислим да у четвртак одем до Јове.

Мадам Digvet тражи да јој се плате завесе које си ти исекла (за врата?). За то није дала Лазићу твој лорнет. Немој се љутити. Данас ћу то с њом расправити. У сваком случају највише ћу јој дати 25 франака (место 50).

Живот се овде све више враћа на стару меру. Осећа се колико је више света.

Воли те и грли твој

Јован


8. мај 1918

Драга Бубо,

Питаш ме како живим? Цео дан ми прође око безбројних коректура. Данас сам са господином Галоа радио од 2 до 7 и по, и после вечере сам сам наставио. Господин Галоа чини све да наш посао што пре свршимо. Има још да добијемо из штампаре око десетак placards. То ће бити најдаље до краја следеће недеље, ако шта не искрсне. У току друге недеље, он ће свршити коректуру и састаћемо се да заједно прегледамо. Онда је главни посао готов, и ја могу отпутовати, дакле крајем овога месеца.

Иначе баш овај крај је најлепши у Паризу: без трамваја; само приватне куће, многе правевиле; али све пусто. Петронијевић кога сам јуче мало видео држи сигурно да ће они наставити бомбардовање, и зато сад и ван Париза. Други мисле да није вероватно. И ван овога господскога краја, све скривено. Преварим се па ноћу радим и онда мучно, и тек пред зору заспим.

Како сам дошао Лазић ми је набавио 1 килу или ваљда 500 грама шећера. Не дају шећер ни за кафу изјутра. После подне пијем две кафе скоро редовно, и шећер се брзо истопи .

Сад баш добих 500 цигарета. Донесе ми момак из Посланства. Шаље у име Ниџе неки преко Веснића. Сад ми је реко.

Ништа ми не вредни овде без тебе. Једва чекам да се вратим. Грли те твој

Јован


10. мај 1918.

Драга моја Бубо,

Такви ме умори спопадају и толико сам изнемогао да не могу да спавам. Сигурно ме је сад сустигао умор од свега досадашњег рада. А морам с највећом пажњом да мотрим на сваку реч коректуре.

Све од тога зависи колико ћу placard сутра или у понедељник добити (шаљу поштом). Ако буде све сложено, онда ћу замолити Галоуда похитамо. И чим будемо готови – долазим теби, а моје ћу тамо разгледати и отуда слати.

Много ме посећују и разговори ме такође умарају. Данас ми је био и Генчић. Читао ми је писмо једне од жена оне четворице заробљених официра: Стојановића, која је у Ници са четворо деце (једно болесно), са 225 динара пензије. Саветовао сам му да пише Mrs Wild од Serbian Relief Fond-a и обећао сам му дати адресу M. Voldwin, американца; он би сам отишао код њега и тражио неку месечну помоћ за ту жену и децу.

Са Лазићем сам утврдио да у понедељник оде у ваш комитет и положи 48 франака за жене 4 официра, за потомке.

Дао је 50 франака за гас, електр. и за неке додатке око прања . Рачун је код мене.

Добио сам ту, на једанпут три твоја писма: Ускрс, Ђурђевдан и 8. мај и писмо за госпођу Digvet. Немој се за то љутити. Највише што можемо преносити журнале и карте. Видећу, шта ја урадим.

После телеграма видећу да ли да пишем господину Грујићу или да из Посланства траже од њега одговор на мој телеграм. Ево ти Милошеве карте. Она се једна тиче Лепе.

Добила си карте од Косе и Наце, и пошто се више тичу Живка и Драгитина, послао сам им и чак писмо. Коса је здрава. Изгледа да оно није било озбиљно. Добијају тај новац (око 800 франака), али обе кажу да им то није довољно.

Писао ми је Момо. До Јове још нисам отишао.

Нашла ме је госпођа Боса пред хотелом. Она каже да све новце одузимају на граници, ако је истина.

Ниџа ми је преко Веснића телеграфик јавио да је у среду стигао на Крф. Ти му пиши на Солун. Ако стигнем и ја ћу му писати.

Има и ситница које би те могле интересовати, али баш не могу више да пишем.

Воли те твој

Јован

Видећу за мантил и послаћу ти


12. мај 1918.

Драга моја Бубо,

Јуче сам јавио Ниџи телеграмом (преко Посланства) да је Лепа добила дозволу и да сам преко Грујића тражио дозволу.

Doktoresse и телефоном пита за мене; али ја сам се договорио са хотелијером да увек кажу да сам заузет. Једва су дочекали, а по томе се види да и на њих не правим богзна какав утисак.

Ваља се спсавати одавде. Ал ове целе недеље – никаквих коректура. Јуче сам био у штампари и тражио. Мисле да ћу сутра добити. Лазић је прегледао књиге и одвојио шта ми треба и друго што ће остати код Стеве. Сутра после часа идем да видим то код њега, и да уредим и остало. За одела, за оправку од мољаца траже 30 франака. Морао сам пристати да пази на pardessus, која је такође од фине вуне (каже таквoга штофа као што је моје одело – нема данас).

Последње две ноћи сам боље спавао. Оно је било јамачно у вези са временом. Сад је врло лепо у Паризу, особито у овоме крају, где је потпуна тишина. Ово је најелегантнија околина у Паризу, за пут на дан позивају, ради Consierges –a, јер никога у кућама нема. Сами Американци по хотелима, које су заузели.

Још нисам ништа учинио ни за Јову ни за официре.

Од сада ћу ти писати, док не пођем, други, трећи дан, јер нема ствари за писање.

Једва чекам, мила моја Бубо, да се вратим.

Грли те и љуби твој

Јован


16. мај 1918.

Драга моја Бубо,

Синоћ смо силазили у подрум. Нападје трајао 11/2 . Није било ничега у Паризу. Али им се сад надамо чешће, јер је ведро и лепо време.

Само наједанпут велика врућина као оно лане.

У понедељник, после мога часа све сам свршио са господиномГалоомоно што нам је било остало. Већ три дана немам placardsa, па сам нервозан. Сваки дан идем ја или шаљем Лазића те тражимо. Ако не добијем сутра – не знам шта да радим.

Утврдили смо да у недељу идемо код Јове и све му однесемо. Сутра ћу писати Ниџи.

Не вреди ми бављење овде. Нисам миран. и не могу ништа да смислим. Немам с ким да се забавим и посаветујем. Нема моје Бубе. Сутра ћу гледати да тако удесим с Галоомда он сам уради коректуре, а ја да му шаљем моје. Изнећу му наш разлог. Ако успем, онда бих 27 овог месеца у вече пошао.

Кад је Лазић слао пакете пријатељ-Стеви и официрима, рекли су му да оној тројици, осим пријатеља све чешће и други сада шаљу, нарочито Стојановић.

Воли те твој Јован


Понедељник

20. мај 1918.

Драга моја Бубо,

Нисам био добио од тебе 4 дана ништа, па сам ти јуче телеграфисао. Било ми је тешко, јер сам помислио да ти се није што десило. Међутим јутрос добих два твоја писма, од 17. и 18. м.

Alerte-у нису сада ништа. Казаћу Лазићу, надам се, да шаље пошту у Гренобл. Моје ствари са књигама и са часописима да оду преко Посланства.

И ако са штампањем последњих ствари иде врло споро и можда ни ове недеље нећу добити свршетак placards-a, а цео је још далеко изостао, па сам са господином Галоомуредио, да сутра, прексутра и наксутра све прегледамо што је још пред нама, а остало да ја редукујем из Гренобла. Толико сам одмакао да ће то моћи ићи. Решио сам дакле да пођем у Гренобл у понедељник, после часа. У четвртак вече ћу сасвим сигурно знати.

Био сам и јуче код госпође Веснић на ручку, и било је неких интересантних странаца. Она те много поздравља и све тражи да јој пишеш.

Ти не јави да ли ћеш да жртвујеш лорнет – онда не бих више ни ишао код госпође Digvet. Лазић је био два пут: тражи за завесе и неке ситнице 30 и suppliant 50, дакле 80 франака. Поуздано сам се обавестио и значи да јој supplint не морамо платити. Можда нисмо морали ни за цео месец у напред.

У суботу ћу отићи код ње. Жао ми је што нећу тамо затећи Љубу. Овде велике врућине.

Једва чекам да пођем. Особито је досадно кад нема коректура, јер ме оне ипак забуне.

Воли те твој

Јован


23. мај 1918.

четвртак

Драга моја Бубо,

Ово је последње писмо, које ти одавде могу послати, а да стигне пре него ја.

Овде су напади учестали. Последње три ноћи сваку ноћ. Нису то напади као пре. Почињу са mugissemant effroyobledis sirerenis fixes, такви да и мене одмах пробуде, и ја сам међу првима који слазе у подрум. Затим долазе poprpiers са сиренама, ткође много ларме. Између тога првог напада и сирена прође 15-20 минута. Цео свет може сигурно да сиђе у подрум.

Синоћ је била најгаднија ноћ, и први пут су од како сам овде продрли над Париз. Били су један за другим две авиона. Завршило се око 3 ½ сата. Жртава мало било и то опет у оном нашем крају. Овде – ништа. Много је данас боље што си ти тамо и што ћу и ја скоро доћи, у уторник у 10 ½ пре подне, и ако не добијем карту онда у среду телеграфисаћу ноћу јер иде врло тешко за те ствари.

Прекјуче стигао господин Danglas Jahasun професор на Колумбија Универзитету, Њујорк и сутра имам с њим састанак у Hotel Crillon (ручак). Разговараћу опширно и о мом путу у Америку и о томе шта они мисле о овом рату. Врло је добро што је стигао пре него што сам ја отишао.

Поздрављају те иначе господин и госпођа Salbe. Код којих сам јуче ручао. Чак се и госпођа Salbe предомишља да узме бар cirege а тако и он. Једва сам се измигољио од његових, иначе красних и великодушних предлога.

На пошти су сада знатни застоји- Офанзива ће почети сигурно за који дан.

Ниџа ми писао велико писмо. Одговорио сам свима осим оне Енглескиње – Mrs Murgori. Sir E. Voyle ми је писао и надају се Lady Voyle и он да те виде при проласку кроз Париз у Јуну.

Грли те и много воли

твој Јован


Субота вече

25. мај 1918.

Драга моја Бубо,

Узели смо карте за понедељак вече. Долазиму уторак пре подне.

Сада баш добих од господина Јаноковића из Женеве писмо да су Зора, Лепа и деца од 9. овог месеца у Бечу. Да су њему телеграфисали за дозволу у Швајцарску и да је он сам одмах јавио Грујићу да им дозволу што пре изради. Надам се да ће ових дана стићи у Швајцарску.

Има и других писама и новости.

Ја ћу вечерас до Веснића да поново телеграфише Грујићу, ма да се сигурно заузео. Има неки ред по коме швајцарска влада одобрава. Рекао сам Стеви да Ниџи јаве телеграмом у Солун.

Јован