Супруга Љубица

Љубица, супруга Јована Цвијића, рођена је 5. децембра 1877. године у Београду, у породици Катарине и Настаса Катића. Њен отац, Настас, бавио се трговином и био оснивач и председник Управног одбора Прометне банке. Љубица је завршила Вишу девојачку школу. Касније је своје знање сама допуњавала. Тако је научила француски, енглески и немачки језик.

Љубица и Јован верили су се на Благовести (7. априла) 1911. године, а затим су се венчали у четвртак, 28. априла исте године у Топчидерској цркви у Београду. Венчању су присуствовали: престолонаследник Александар I Карађорђевић, принц Павле, кумови, иначе школски другови, др Војислав Вељковић и др Драгутин Протић, као и најближа фамилија. Након венчања отпутовали су у Париз и Рим.

Љубица је Јована волела и ценила, бринула о њему, стално га испраћала и дочекивала са многобројних путовања. У заједничком дому пажљиво је и успешно водила домаћинство. Из преписке Љубице и Јована Цвијића, која се чува у Архиву Српске академије наука и уметности, може се закључити да су готово свакодневно размењивали писма за време Цвијићевог боравка у Паризу 1918. године. У то време, Љубица је боравила у Греноблу, у Француској.

У наставку овог текста следи део преписке из маја месеца 1918. године. Захваљујући Љубици, велики број докумената и детаља из научниковог живота сачувано је од заборава. У свом дневнику записала је све датуме његових истраживачких путовања, научне скупове на којима је учествовао, сусрете за знаменитим људима, јубиларне свечаности приређиване у његову част, све догађаје у избеглиштву за време Првог светског рата и током Конференције мира у Паризу 1919. године.

Hotel International, avenne d’ Jena 60

29. април 1918.

Драга моја Бубо,

Ваљда ћу се научити, али ми већ ова одвојеност од тебе пада врло тешко. – Добро сам путовао и довољно спавао. Ништа ми није требало на париској станици. Приче! Лазић ми је био заузео собу у овом хотелу (од 6 спратова) у entre-sol-у. Пријатна мала соба, застрта црвеним ћилимом, гледа на авенију. Има увек топле воде. Али скупо, с пансионом 15 фр., без вечерања соба 8 фр. Узео сам с пансионом. Већ сам ручао и вечерао. Mало, посно, ни принети Saints – Tires, а храна изостаје иза наше у Central Hotel- у. Пуно нових прописа за путнике. Сами американци и бабе.

Држао сам предавање. Било 8 ђака. Галоу нисам видео, али сам му по Лазићу јавио где сам и молио га да дође. – Затекао сам много коректура. Од јутрос радим на њима. Само сам отишао трамвајем до Сорбоне и натраг. Пуно поште за мене. Наштампана и брошура са мојим говором на Сорбони и добио сам доста примерака. Сутра ћу ти писати. Имам и од Савчића писмо. Сутра ћу одговорити. Ништа ни у Посланству из Србије.

Грли те и воли

Твој Јован

---

Париз 30. априла 1918.

Драга моја Бубо,

Кад сам стигао у Париз (тачно у 10.30), наишао сам на маглу и кишу, али није било хладно; данас је облачно и хладније, али кише врло мало. Јесење време.

Le grand canon није се чуо синоћ; али јутрос око 9 сати кажу да је пао негде један . Пошто у овом крају није никад ниједна граната пала, то се свет мало узнемирује. После подне сам био код Веснића, и они кажу да нису ништа чули. Госпођа ме је позвала на ручак, а ја сам се извинио многим пословима. Држе да имаш право што си се склонила. Али госпођа Веснић остаје при томе да с тобом почне на јесен одбор за mutiles. Уредићу да ми се сва пошта шаље доцније, пред полазак на Посланство.

Ја ћу сутра-прексутра бити готов са овим коректурама које сам затекао и чекаћу господина Галоу. Сутра пре подне, кад будем ишао за плату на Сорбону, свратићу до Armand Lulin-a, а, ако имаднем времена, и до Devis-a.

Госпођа Dagvet поручила да би због неких завеса желела да говори са мном. Доцније ћу отићи. Хоће пара! – Послао сам Лазића код господина Аврамовића, да види шта је с њим и са цигаретама.

Данас смо послали и последње карте за Америку. Сутра о Савчићеву писму које се поглавито тиче твоје поруке за наше.

Твој: Јован

---

4. мај 1918.

Драга моја Бубо,

Не може стати на ову карту колико ти имам да пишем. – Прво, два дана ти нисам писао, јер сам био заузет од јутра до мрака, а једно вече био Веснић, дрго Галоа, који је себи дао толико труда да ћемо у среду бити готови с нашим послом. Сад је на штампари да доврши, и надам се да ће довршити главни посао до 20 овог месеца. Данас сам ишао код Colin-a да гурне и брже ствар.

Отишавши том приликом до нашег старог стана, нађем Савчићеву карту. Лепа је добила одобрење да оде у Швајцарску, и јавила је то Милошу. Али ни она као ни остали не могу се кренути док не дође дозвола од швајцарске владе да их прима. Милош је све покушао у Швајцарској и није могао успети. Јавља ми то. – Ја ћу сутра (Ускрс!) на ручак код Веснића и он ће несумњиво учинити све. Одговори Молиошу, и јави му нека још једном покуша преко Грујића у Берну. – Сутра ћу те после подне известити, шта смо ми учинили.

Има писмо и од Драгутина с Крфа и од Вујевића из Лондона.

Овде више никако не пуца. Онај један пуцањ од понедељника отишао негде у предграђа. Изгледа, по Галои, да 300 америчких авиона сада на граници чувају Париз, и да је тешко да иједан метак рата продре.

Једнаке посете окрепљују ме. Сада сам много на ударцу.

Грли те и љуби твој Јован

---

7. мај 1918.

Драга моја Бубо,

Мислио сам да ти не пишем до сутра вече, јер ћу тада у главноме знати, мислим, кога ћу се дана моћи вратити. Али било би дуго.

Јуче – на нашу славу, честитам ти, мислио сам на кућу и – на степенице – држао сам час. Било 6 ђака, без Срба, који су ваљда чули да славим па нису дошли.

Преко Посланства сам писао овакав телеграм Грујићу: Цвијић жели да све учините да се Лепосави Крстић из Београда са двема сродницама и петоро деце допусти пролаз кроз Швајцарску за Француску и јемчи да неће никоме пасти на терет. (Плаше ме тиме да оне не могу пренети паре; потпуно претресу и све одузму).

Лазић је однео писмо Марти за пријатељ Стеву – ових дана. Мислим да у четвртак одем до Јове.

Мадам Digvet тражи да јој се плате завесе које си ти исекла (за врата?). За то није дала Лазићу твој лорнет. Немој се љутити. Данас ћу то с њом расправити. У сваком случају највише ћу јој дати 25 франака (место 50).

Живот се овде све више враћа на стару меру. Осећа се колико је више света.

Воли те и грли твој

Јован

---

8. мај 1918

Драга Бубо,

Питаш ме како живим? Цео дан ми прође око безбројних коректура. Данас сам са господином Галоа радио од 2 до 7 и по, и после вечере сам сам наставио. Господин Галоа чини све да наш посао што пре свршимо. Има још да добијемо из штампаре око десетак placards. То ће бити најдаље до краја следеће недеље, ако шта не искрсне. У току друге недеље, он ће свршити коректуру и састаћемо се да заједно прегледамо. Онда је главни посао готов, и ја могу отпутовати, дакле крајем овога месеца.

Иначе баш овај крај је најлепши у Паризу: без трамваја; само приватне куће, многе правевиле; али све пусто. Петронијевић кога сам јуче мало видео држи сигурно да ће они наставити бомбардовање, и зато сад и ван Париза. Други мисле да није вероватно. И ван овога господскога краја, све скривено. Преварим се па ноћу радим и онда мучно, и тек пред зору заспим.

Како сам дошао Лазић ми је набавио 1 килу или ваљда 500 грама шећера. Не дају шећер ни за кафу изјутра. После подне пијем две кафе скоро редовно, и шећер се брзо истопи .

Сад баш добих 500 цигарета. Донесе ми момак из Посланства. Шаље у име Ниџе неки преко Веснића. Сад ми је реко.

Ништа ми не вредни овде без тебе. Једва чекам да се вратим. Грли те твој

Јован

---