Улога Јована Цвијића у Првом светском рату

Први светски рат почео је 28. јула 1914. године објавом рата Аустроугарске Србији. Већ неколико година пре почетка рата, Србија и Аустроугарска имале су несугласице. Убиство надвојводе Франца Фердинанда у Сарајеву Аустроугарска је искористила као повод за решавање српског питања, те је 23. јула 1914. године Србији упутила ултиматум, који је био неприхватљив за било коју суверену државу. Србија је одбила ултиматум, а одговор Аустроугарске био је објава рата.

Већ при самом почетку рата, Цвијић као научник признат у светским научним круговима, али и у широј јавности, добио је значајну улогу. Јован Цвијић је, као и већина културних и научних радника и политичких представника ондашње Србије, отпутовао у Ниш непосредно пред почетак рата (25. јула 1914. године). Одлуку о премештању државног апарата из Београда у Ниш донела је Српска влада. Пре него што је отпутовао из Београда, Цвијић је сугерисао своме сараднику и картографу, Антонију Лазићу, да склони архиву и географске карте. У Ниш је стигао посебним возом заједно са престолонаследником Александром I Карађорђевићем. Цвијићева супруга Љубица је написала у свом дневнику да се о Јовану бринуло на највишем нивоу и да је у току дана када је Српска влада донела Одлуку о премештају, Јована позвао принц Ђорђе Карађорђевић, рекавши: Господин Цвијић мора што пре да иде из Београда. Државни апарат је у Нишу одржавао саветовања. Група научника, међу којима је био и Цвијић, присуствовали су разговору између престолонаследника Александра и Николе Пашића, председника Владе, о ратним циљевима Србије и о границама будуће државе. Том приликом присутни су прихватили да циљ Србије буде формирање државе у којој би живели сви Југословени. Представници тадашњег српског државног апарата су сматрали да би формирање једне такве државе омогућило уједињење свих Срба, који су живели расути широм тог простора. Такође, сматрали су да би се формирањем једне такве државе омогућило ослобођење других југословенских народа, као и њихово прикључење самосталној заједничкој држави. Истовремено предложено је да нова држава буде грађанска парламентарна демократија са моделом савезне државе United States of Yugoslavia због историјских, верских и културних карактеристика. На поменутом заседању донета је и Одлука о штампању свеобухватне брошуре, која би садржала географски, историјски, демографски, политички и економски део помоћу којих би се образложили ратни циљеви Србије. Брошуру је осмислио Јован М. Јовановић, заступник министра иностраних дела. Материјал за поменуту брошуру припремали су српски научници. Јован Цвијић се бавио територијалним питањем овог простора. Док су научници, припремали материјал за брошуру, Министарство иностраних дела је послало ноту земљама Антанте, у којој су детаљно образложили основну тачку Владиног програма ─ уједињење Југословена и формирање државе која би обухватала Србију, Босну, Херцеговину, Срем, Банат, Бачку, Барању, Далмацију, Хрватску, Истру и Словенију. Између осталог, предложено је и прикључење Бугарске овој држави. Током јесењих месеци 1914. године Одлука о штампању свеобухватне брошуре је измењена, те је одлучено да се објављују посебне расправе о југословенском питању. Цвијићев припремљен материјал за брошуру одштампан је у виду брошуре под називом Јединство и психички типови Јужних Словена у тиражу од 200 примерака, у новембру 1914. године. Овај Цвијићев рад садржао је и карту у виду прилога, на којој су црвеном линијом обележени територијални захтеви Србије.

После кратког времена, Цвијић је додељен Географском одељењу Врховне команде у Крагујевцу, где је прешао и престолонаследник Александар I Карађорђевић као врховни командант војске, док су Влада и Народна скупштина остале у Нишу.

Почетком 1915. године, друге године рата, земље Атанте започеле су преговоре са државама које још нису учествовале у рату. Државе које још нису биле укључене у рат биле су државе у непосредном окружењу, односно Италија, Бугарска и Румунија. Оне су своје ратно ангажовање условљавале територијалним проширењима, која су се управо поклапала са територијалним циљевима Српске владе. Тим поводом Министарство иностраних послова Србије израдило је план о одласку појединих српских културних и јавних радника у европске метрополе ради одбране границе будуће југословенске државе. Сматрало се да ће знаменити српски културни и јавни радници на другачији начин представити тежње Србије представницима европских држава. Влада је рачунала на укупно 29 знаменитих српских личности, међу којима је било 18 научника. У планиране мисије по европским метрополама отпутовало је 11 научника: Јован Цвијић, Павле Поповић, Богдан Поповић, Љубомир Стојановић, Александар Белић, Коста Стојановић, Драгољуб Аранђеловић, Божидар Марковић, Милета Новаковић, Јован Жујовић и Јован Радонић. Представници Српске владе сматрали су да би у Лондон, у Енглеску, као једну од најутицајних савезничких држава, требало послати личност са европском репутацијом, која ће заступати интересе Србије, али која није била дипломата. У разговору са Р.В. Ситон-Вотсоном и Џ. Тревељаном, представници Српске владе сагласили су се да то буде Цвијић. Овај предлог прихватили су и престолонаследник Александар I Карађорђевић и Никола Пашић. Цвијић је прихватио додељену улогу, те је крајем јануара 1915. године кренуо у Лондон преко Рима и Париза. Приликом краћег боравка у Паризу написао је чланак о балканском јединству под називом Revue hebdomadaire.

Одмах по доласку у Лондон, Цвијић се повезао са енглеским јавним радницима Р.В. Ситоном-Вотсоном, Викем Стидом и Артуром Евансом, заступницима југословенског уједињења. Они су му помогли да у енглеској јавности пласира ратни програм Србије и успешно обави свој задатак. Образовао је Одбор за рад у јавности, у којем су били поменути енглески јавни радници. Јован Цвијић је у Лондону провео четири месеца. Његов боравак у Лондону протицао је у писању чланака, и у разговару са британским јавним радницима и политичарима. Чланови Цвијићевог Одбора за рад у јавности основали су Српски потпорни фонд. Ово новоосновано удружење је све време, док је трајао рат, од 1915. до 1920. године, слало помоћ Србији. Прва помоћ послата је Србији већ почетком 1915. године за време тифусне грознице. Српски потпорни фонд организовао је различите хуманитарне акције, помоћу којих је обезбеђивао средства за помоћ Србији. Веома значајно било је ангажовање код британског посланика за посредовање како би се указала помоћ интернираним и заробљеним лицима. Српски потпорни фонд омогућио је и школовање избеглих српских ђака у Швајцарској. Већину ђака Фонд је издржавао све четири године. За време боравка у Лондону Цвијић је преко посланства Србије одржавао везе са Владом у Нишу, извештавајући их о кретању и резултатима свог боравка. Осим о постигнутим резултатима, путем преписке са Српском владом, Цвијић је одобрио коришћење и уступање његових генералштабних карти војсци Србије.

Након четворомесечног боравка у Лондону, Цвијић се вратио у Србију. Пред одлазак из Лондона, Јован Цвијић је са својом супругом приредио свечани пријем за енглеске и југословенске пријатеље у салону хотела, где су боравили. Том приликом су Џајлд Гертруд и супруга Ситон-Вотсона саопштиле Љубици Цвијић да је управа Српског потпорног фонда у Лондону, донела одлуку о слању неопходних ствари у Србију. Поред тога, Српски потпорни фонд припремио је и сав потребан материјал за оснивање пољске болнице. Љубица Цвијић је исказала своју жељу да болница буде смештена у Приштини, што је и учињено. Договорена пошиљка послата је првим транспортом. Поводом овог хуманог геста Српског потпорног фонда, Љубица је у свом дневнику написала:

Ускоро по нашем доласку у Приштину приспела је пошиљка – вагон са педесет бала: санитетски материјал и све остало што је потребно болници и рањеницима. Уместо нову да оснујем, поклонила сам војној болници оскудној у свему.

Цвијић је из Лондона кренуо у јулу 1915. године. Преко Марсеља и Малте, стигао је у Атину, где га је примио председник грчке владе Димитрос Гунарис. Затим Цвијић одлази у Приштину, због отварања болнице. Боравак у Приштини протекао је у очекивању доласка савезничке помоћи. На самом почетку боравка Љубица и Јован Цвијић, били су смештени код Јованове рођаке Љубице Ст. Миловановић, док су се касније сместили у стану породице Јовановог брата Живка.

Током летњих месеци 1915. године владало је затишје на фронту. Многи научници искористили су ову прилику за теренска истраживања. Јован Цвијић је са својим сарадницима Јевтом Дедијером, Боривојем Ж. Милојевићем и Антонијем Лазићем испитивао области припојене Србији после балканских ратова. Податке добијене за време ових истраживања користили су за свој научни рад и за потребе Српске владе. Међусобно су се договорили да свако од њих врши проматрања у различитим областима. Тако је Јевто Дедијер вршио истраживања у северној Албанији, Боривоје Ж. Милојевић на Пештеру и у Сјеници (Србија), док су Јован Цвијић и Антоније Лазић за то време обишли Качаник, Тетово, Моравске ханове, Галичник, Дебар, Стругу, Охрид и Битољ (Северна Македонија).

Исте године, у октобру месецу, Цвијић је боравио код Косовске Митровице. Дана 25. октобра 1915. године, добио је телеграм од војног министра у којем га моли да, као његов представник и научни саветник, иде код генерала Сараја у Солун, где су се искрцале савезничке трупе. Цвијић је одбио овај предлог јер је планирао да се повуче у манастир Студеницу. Како је војсци било неопходно научниково присуство у Француском штабу у Солуну, послат је Војвода Петар Бојовић да разговара са Цвијићем. Након овог разговора, Цвијић је прихватио предлог да оде у Солун. Из разлога што иде ван Србије, Цвијић је сматрао да треба да склони и сачува своју архиву на сигурно место. Свој ручни кофер у којем су се налазили рукописи, бележнице, забелешке од пре рата, недовршене карте о миграцијама, Љубичине забелешке из Лондона, Париза, Рима и Атине, оставио је Луки Јевремовићу, пријатељу, тадашњем начелнику Војне станице у Рашкој. Цвијић је из Митровице кренуо преко Урошевца, Призрена, Љум Куле, Дебра и Битоља, јер је Скопље било заузетуо. У Солун је стигао 10. новембра. Током пута до Солуна правио је белешке о стању саобраћајница и о могућностима повлачења српских трупа тим правцем. Цвијић је предложио да се наспе блатиште између села Гостања и Бицана у Љуми, затим да се наспу шљунком и песком само најблатњавија места на путу Суходола и Дебра, да се при прваљењу колског пута избегавају засеци у странама од шкриљаца и серпентина јер би се тиме отворили извори и створило блатиште на путу. Саветовао је и да се засеци и усеци праве само у кречњаку. Ове забелешке представљају пример војно-географске анализе, јединствене у историји наше науке. Цвијић је о свом боравку у Француском штабу у Солуну записао само један негативан утисак – узалудно бављење. Уверивши се да савезничка војска не мисли на офанзиву, са разочарањем отишао је у Нешател, у Швајцарску.