Улога Јована Цвијића у Првом светском рату

Први светски рат је почео 28. јула 1914. године објавом рата Аустро-Угарске Србији. Влада Аустро-Угарске је искорисила убиство надвојводе Франца Фердинанада као повод за решавање српског питања. Дана 23. јула 1914. године Аустро-Угарска је Србији упутила ултиматум, који је био неприхватљив за суверену државу. Србија је одбила ултиматум, а одговор Аустро-Угарске је био објава рата.

Непосредно пред почетак рата (25. јула 1914. године) Српска влада је донела Одлуку о премештању државног апарата из Београда у Ниш. Тамо су се убрзо нашли културни и научни радници и политичко вођство. Јован Цвијић је заједно са Престолонаследником Александром I Карађорђевићем, посебним возом, отпутовао за Ниш. Колико се бринуло о Цвијићу на највишем нивоу, види се из чињенице да је истог дана, Цвијића позвао и принц Ђорђе Карађорђевић, рекавши: Господин Цвијић мора што пре да иде из Београда. Архиву и географске карте је, по Цвијићевом наређењу, склонио на сигурно место картограф Географског завода, Антоније Лазић. Србија није била припремљена за рат и није имала ратни програм, те је од самог почетка заступала ослобађање и уједињење Југословена. Цвијић је другог дана по објави рата показао на географској карти Престолонаследнику Александру и председнику Владе територије насељене Југословенима. У Нишу Цвијић остаје неко време код Престолонаследника у возу. Тамо су одржавана саветовања и одређивани команданти. Цвијић је присуствовао разговору између Престолонаследника Александра и председника Владе, Николе Пашића, о ратним циљевима Србије и о границама будуће државе. Затим је одлучено да Цвијић буде додељен Географском одељењу Врховне команде у Крагујевцу, где је прешао и Престолонаследник Александар I Карађорђевић као врховни командант војске, док су Влада и Народна скупштина остале у Нишу.

Почетком 1915. године земље Атанте су почеле преговоре са државама које још нису учествовале у рату, у првом реду са Италијом, Бугарском и Румунијом. Ове државе су  своје ратно ангажовање условљавале територијалним проширењима која су се поклапала са територијалним циљевима српске Владе. Министарство иностраних послова Србије је израдило план о одласку појединих српских изасланика у европске метрополе ради одбране границе будуће југословенске државе, које су усвојене на саветовању о ратним циљевима новембра 1914. године. Саветовању у Нишу присуствовали су Престолонаследник Александар, председник Владе, Никола Пашић, и многи политичари и јавни радници, међу којима је био и сам Цвијић. Предлози и образложења које је изнео Јован Цвијић, били су прихваћени од већине присутних. Ови исти Цвијићеви предлози су одштампани у виду брошуре под називом Јединство и психички типови динарских Јужних Словенау тиражу од 200 примерака. Уз рад је додата и карта, на којој су црвеном линијом обележени територијални захтеви Србије. Овај чланак и карта су служили током целог рата, као основни показатељ ратних циљева Србије. Циљ Србије је био стварање велике државе јужнословенских народа на Балканском полуострву, што ће омогућити уједињење свих Срба расутих широм тог простора и омогућити свим Југословенима да живе у самосталној заједничкој држави. Била је замисао да нова држава буде грађанска парламентарна демократија и да се због историјских, верских и културних карактеристика организује као савезна држава United States of Yugoslavia. Влада је рачунала на укупно 29 личности, међу којима је 18 било научника. У планиране мисије отпутовало је 11 научника: Јован Цвијић, Павле Поповић, Богдан Поповић, Љуба Стојановић, Александар Белић, Коста Стојановић, Драгољуб Аранђеловић, Божидар Марковић, Милета Новаковић, Јован Жујовић и Јован Радонић. Представници српске Владе су се у разговору са Р.В. Ситон-Вотсоном и Џ. Тревељаном сагласила да се у Лондон пошаље личност која ће заступати интересе Србије, али која није била дипломата већ неко са европском репутацијом. Одлучено је да то буде Цвијић. Овај предлог су прихватили и Престолонаследник Александар и Никола Пашић, те је Цвијић крајем јануара 1915. године кренуо у Лондон преко Рима и Париза. Приликом краћег боравка у Паризу написао је чланак о балканском јединству под називом Revue hebdomadaire.

Одмах по доласку у Лондон Цвијић се повезао са енглеским јавним радницима Р.В. Ситоном-Вотсоном, Викем Стидом и Артуром Евансом, заступницима југословенског уједињења, који су му помогли да у енглеској јавности пласира ратни програм Србије и успешно обави свој задатак. Образовао је  и Одбор за рад у јавности, у којем су били ови енглески јавни радници. Јован Цвијић је за време четворомесечног боравка у Лондону писао чланке, разговарао са британским јавним радницима и политичарима. Чланови Цвијићевог Одбора за рад у јавности су основали Српски потпорни фонд, који је за све време трајања Првог светског рата од 1915. па све до 1920. године слао помоћ Србији. Прва помоћ је у Србију стигла још почетком 1915. године за време тифусне грознице. Међу различитим хуманитарним акцијама које је предузимао Српски потпорни фонд ради помоћи Србији, веома значајно је било ангажовање код британског посланика за посредовање како би се указала помоћ интернираним и заробљеним лицима. Исте године Српски потпорни фонд је омогућио школовање избеглих српских ђака у Швајцарској. Већину ђака Фонд је издржавао све четири године. Истовремено Цвијић је преко посланства Србије одржавао везе са Владом у Нишу извештавајући их о кретању и резултатима самог боравка, као и уступању генералштабних карата војсци.

Пред одлазак из Лондона Љубица и Јован Цвијић су приредили свечани пријем за енглеске и југословенске пријатеље у салону хотела, где су боравили. Том приликом, Љубици Цвијић су Џајлд Гертруд и супруга Ситон-Вотсона саопштиле да је управа Српског потпорног фонда у Лондону, донела одлуку да пошаље потребне ствари у Србију. Између осталог Фонд је припремио и сав потребан материјал за оснивање болнице, која је отворена у Приштини према жељи Љубице Цвијић. Ову пошиљку су чланови Српског потпорног фонда послали првим транспортом, тако да су Љубица и Јован одмах по доласку у Србију, могли да оснују болницу. Поводом овог хуманог геста Српског потпорног фонда, Љубица је у свом Дневнику написала: Ускоро по нашем доласку у Приштину приспела је пошиљка – вагон са педесет бала: санитетски материјал и све остало што је потребно болници и рањеницима. Уместо нову да оснујем, поклонила сам војној болници оскудној у свему.

У  јулу месецу 1915. године Цвијић из Лондона стиже у Атину преко Марсеља и Малте. По доласку у Атину, прима га председник грчке владе Димитрос Гунарис. После Атине, Цвијић одлази у Приштину због отварања болнице. Боравак у Приштини је протекао и у очекивању доласка савезничке помоћи. На самом почетку боравка био је у гостима код рођаке Љубице Ст. Миловановић, а затим касније Љубица и Јован Цвијић су били смештени у стану породице Јовановог брата Живка.

Током летњих месеци 1915. године било је затишје на фронту те су многи научници ову прилику користили за теренска истраживања. Јован Цвијић и његови ученици Јевто Дедијер и Боривоје Ж. Милојевић су испитивали области припојене Србији после балканских ратова. Током ових истраживања прикупљали су податке за свој научни рад и за потребе српске владе. Јевто Дедијер је теренски истраживао северну Албанију, Боривоје Ж. Милојевић област Пештера и Сјенице, а Јован Цвијић је са Антонијем Лазићем обишао Качаник, Тетово, Моравске ханове, Галичник, Дебар, Стругу, Охрид и Битољ.

На путу за Рашку, код Косовске Митровице 25. октобра 1915. године, Цвијић добија телеграм од војног министра у којем га моли да, као његов представник и научни саветник, иде код генерала Сараја у Солун, где су се искрцале савезничке трупе. Намера Цвијића је била да се повуче у манастир Студеницу, те је овај предлог одбио. Ипак, војсци је било неопходно Цвијићево присуство у Солуну у Француском штабу. Војвода Петар Бојовић га је уверавао да је веома корисно за Србију да оде у Солун и Цвијић је прихватио ову понуду. Пре поласка морао је решити коме ће поверити ручни кофер у којем су се налазили рукописи, бележнице, забелешке од пре рата, недовршене карте о миграцијама, Љубичине забелешке из Лондона, Париза, Рима и Атине. После дужег размишљања одлучио је да кофер повери Луки Јевремовићу, пријатељу, тада начелнику Војне станице у Рашкој. Цвијић је из Митровице кренуо преко Урошевца, Призрена, Љум Куле, Дебра и Битоља, јер је Скопље било заузетуо. У Солун је стигао 10. новембра. Током пута до Солуна правио је белешке о стању саобраћајница и о могућностима повлачења српских трупа тим правцем.Цвијић је предложио да се наспе блатиште између села Гостања и Бицана у Љуми, затим да се наспу шљунком и песком само најблатњавија места на путу Суходола и Дебра, да се при прваљењу колског пута избегавају засеци у странама од шкриљаца и серпентина јер би се тиме отворили извори и створило блатиште на путу. Саветовао је и да се засеци и усеци праве само у кречњаку. Ове забелешке представљају пример војно географске анализе, јединствене у историји наше науке.О Цвијићевом боравку у Француском штабу у Солуну нема података, осим у белешкама записаних утисака  узалудног бављења у Солуну. Увидевши да савезничка војска не мисли на офанзиву, разочаран Цвијић из Солуна одлази у Нешател у Швајцарску.