О самом националном раду Цвијић је у аутобиографским белешкама записао следеће:
„Од куда да се бавим ја националним питањима? Још као ђак у Бечу познао сам људе из свих крајева нашега народа. Затим сам путовао и видео пре него што сам дошао на ондашњу Велику школу: Истру, Словенију, Црну Гору и Далмацију онако исто као и један део Македоније. Несумњиво ме је још онда заболела беда нашег положаја нашег општег стања. Тим више можда што сам од оних генерација које су доживеле највећа понижења Србије и дубоко осећале колико је то неправо. Али су одсудна била моја путовања 1896, 1897. и 1898. године, по Бугарској, Босни и Херцеговини и Македонији. Нарочито у ове две покрајине. Осетио сам јасно сву тежину, готово очајно тешко стање, опасност за народ као целину. Знао сам за сву великим делом лажљиву или површну литературу страну о оним двема покрајинама нарочито. Све ме је то болело, тим више што сам познао јаче живе силе народне, које се отимају и неће да пропадну. Тај бол је ојачао љубав према народној целини и кроз сва моја испитивања геолошка и морфолошка ја сам као визију често угледао велику народну целину, која ће се ипак створити. Како да се бране наше највише угрожене области, која је основа којом бисмо та питања пред светом вратили на пут истине и правде? Отуду је потекло моје интересовање и мој рад и отуда је дошло то, што ми се у почетку често замерало, како да се један геоморфолог и геолог бави о етнографским и политичко етнографским питањима. И ја збиља нисам се дотле бавио ни о етнографији ни о фолклору, ни о националној политици. Можда сам и због тога видео једну ствар од које је требало почети. Цело наше народно питање и поједине његове делове ставити на основу тачног проматрања, што више проматрања на лицу места, на живом народном организму, ставити на подлогу истине и правде”.