Цвијић је у аутобиографији под називом „Из успомена и живота“ мајку описао следећим речима:
„Ја сам мајку запамтио слабуњаву, у се повучену, често занету мислима. Ретки су били тренуци правог расположења, и тада се од ње чуле сјајне и паметне речи. Било је тренутака када је говорила само у изрекама. И ако неписмена, имала је своју мудрост и начин понашања у животу. Имала је много такта и уздржљивости, и не зна се да се икада с киме завадила. Јамачно је отуда у варошици јако поштована. Али њен цео живот није био спољашњи већ унутрашњи, усредсређен на љубав и ред у кући. С толико је осетљивости лебдела над својима, да је занемаривала себе и своје слабо здравље. Нехотично и неприметно она је водила не само све у кући већ и многе од сродника, тим лакше, јер су сви осећали да их воли. Ја сам још у првом детињству од мајке знао који су добри и паметни људи у Лозници, а које треба избегавати… Издвајала ме је од свију и свакога. Ја сам свакога тренутка осећао љубав и лебдење мајчино. Она се инстиктивно трудила да на мене пренесе све што је у себи имала најбоље. Мислим да је љубав коју дете осети од мајке, исто као њен бол, туга, чежња, сјајно или суморно расположење, да су то дубоке клице из којих се доцније развија психички човек. У многим тешким приликама живота такав човек помишља на то како би му мајка саветовала да се понаша”.