Hotel International, avenne d′ Jena 60
29. април 1918.
Драга моја Бубо,
Ваљда ћу се научити, али ми већ ова одвојеност од тебе пада врло тешко. – Добро сам путовао и довољно спавао. Ништа ми није требало на париској станици. Приче! Лазић ми је био заузео собу у овом хотелу (од 6 спратова) у entre-sol-у. Пријатна мала соба, застрта црвеним ћилимом, гледа на авенију. Има увек топле воде. Али скупо, с пансионом 15 фр., без вечерања соба 8 фр. Узео сам с пансионом. Већ сам ручао и вечерао. Mало, посно, ни принети Saints – Tires, а храна изостаје иза наше у Central Hotel- у. Пуно нових прописа за путнике.
Држао сам предавање. Било 8 ђака. Галоу нисам видео, али сам му по Лазићу јавио где сам и молио га да дође. – Затекао сам много коректура. Од јутрос радим на њима. Само сам отишао трамвајем до Сорбоне и натраг. Пуно поште за мене. Наштампана и брошура са мојим говором на Сорбони и добио сам доста примерака. Сутра ћу ти писати. Имам и од Савчића писмо. Сутра ћу одговорити. Ништа ни у Посланству из Србије.
Грли те и воли
Твој Јован
7. мај 1918.
Драга моја Бубо,
Мислио сам да ти не пишем до сутра вече, јер ћу тада у главноме знати, мислим, кога ћу се дана моћи вратити. Али било би дуго.
Јуче – на нашу славу, честитам ти, мислио сам на кућу и – на степенице – држао сам час. Било 6 ђака, без Срба, који су ваљда чули да славим па нису дошли.
Преко Посланства сам писао овакав телеграм Грујићу: Цвијић жели да све учините да се Лепосави Крстић из Београда са двема сродницама и петоро деце допусти пролаз кроз Швајцарску за Француску и јемчи да неће никоме пасти на терет. (Плаше ме тиме да оне не могу пренети паре; потпуно претресу и све одузму).
Лазић је однео писмо Марти за пријатељ Стеву – ових дана. Мислим да у четвртак одем до Јове.
Мадам Digvet тражи да јој се плате завесе које си ти исекла (за врата?). За то није дала Лазићу твој лорнет. Немој се љутити. Данас ћу то с њом расправити. У сваком случају највише ћу јој дати 25 франака (место 50).
Живот се овде све више враћа на стару меру. Осећа се колико је више света.
Воли те и грли твој
Јован
8. мај 1918.
Драга Бубо,
Питаш ме како живим? Цео дан ми прође око безбројних коректура. Данас сам са господином Галоа радио од 2 до 7 и по, и после вечере сам сам наставио. Господин Галоа чини све да наш посао што пре свршимо. Има још да добијемо из штампаре око десетак placards. То ће бити најдаље до краја следеће недеље, ако шта не искрсне. У току друге недеље, он ће свршити коректуру и састаћемо се да заједно прегледамо. Онда је главни посао готов, и ја могу отпутовати, дакле крајем овога месеца.
Иначе баш овај крај је најлепши у Паризу: без трамваја; само приватне куће, многе правевиле; али све пусто. Петронијевић кога сам јуче мало видео држи сигурно да ће они наставити бомбардовање, и зато сад и ван Париза. Други мисле да није вероватно. И ван овога господскога краја, све скривено. Преварим се па ноћу радим и онда мучно, и тек пред зору заспим.
Како сам дошао Лазић ми је набавио 1 килу или ваљда 500 грама шећера. Не дају шећер ни за кафу изјутра. После подне пијем две кафе скоро редовно, и шећер се брзо истопи .
Сад баш добих 500 цигарета. Донесе ми момак из Посланства. Шаље у име Ниџе неки преко Веснића. Сад ми је реко.
Ништа ми не вредни овде без тебе. Једва чекам да се вратим. Грли те твој
Јован